Kada bismo morali da izdvojimo nekoliko najlepših zgrada u Beogradu i napišemo tekst o njima, ne bismo mogli da izbegnemo bar jedno delo nekog ruskog arhitekte. Stvaralaštvo ruskih inženjera je često baš tu, oko nas, a mi to, verovatno, i ne znamo…
Nije tajna da se ruska nauka razvijala brže od nauke u Srbiji, kako zbog dugog perioda turske okupacije, ali i brojnih „manjih“ istorijskih (ne)prilika koje su zadesile našu zemlju. Prvi Rusi u Srbiju su došli da pomognu u očuvanju srpskog jezika i religije većinskog dela stanovništva u XVIII veku, a ovoga puta indirektna uloga Rusije ogleda se u ruskim emigrantima pristiglim u Srbiju u prvoj polovni XX veka. Emigranti, kojih je bilo oko 50 hiljada, pretežno su bili pripadnici plemstva i intelektualne elite Rusije. Srbiji, oštećenoj od Balkanskih ratova, manjkalo je, pre svega, lekara, jer je dosta njih ostavilo svoje živote na frontu. Uopšte, Srbiji koja nije sastavila pola veka bez učešća u ratu dobro je došao ruski školovani kadar.
Posle Oktobarske revolucije veliki broj „belih“ Rusa nezadovoljnih novim režimom otišao je iz Rusije u druge zemlje. Taj broj je oko 2 miliona i sigurno spada u jednu od najvećih seoba u novijoj istoriji sveta. Emigranti su na Balkan došli preko Crnog mora, put Istanbula, Varne u Bugarskoj i Konstance u Rumuniji. Postoje oprečna mišljenja u samom nazivu „emigranti“, jer Rusi izbegli posle Oktobarske revolucije često nisu odlazili iz svoje matice svojevoljno u potrazi za boljim životom i željom da se ne vrate. Izbeglice beže od lošeg, pod prinudom i prisilom. Ipak, bežeći od boljševičkog terora, „beli“ su na našim prostorima zaista pronašli bolji život, a većina ih se nije vratila u Rusiju. Svedočenja Rusa pristiglih u Srbiju govore o toplom prijemu i od strane naroda i od strane Kraljevine. Uz svu moguću podršku sačuvali su svoj nacionalni identitet i zajednicu otvorivši, pre svega, Ruski dom, integrisali su se u društvo učeći srpski jezik, a dobili su i priliku da nastave da se bave svojim poslovima. Tako potomci ruskih izbeglica i danas žive u Srbiji i ne propuštaju da naglase da će večno biti zahvalni Srbima na tome kako su primili njihove pretke.
No, imamo i mi na čemu da budemo zahvalni njihovim precima, i te kako imamo. Procene istoričara su da je u našu zemlju došlo hiljadu dvesta inženjera, što je činilo 40 procenata svih ruskih inženjera emigranata. Takvim spletom okolnosti, sredinom 1922, pored Društva ruskih inženjera, osnovano je i Društvo ruskih arhitekata. Rusi su u početku prihvatali privremene poslove, uklapajući se postepeno u tokove srpske arhitekture. Često su radili kao pomoćnici arhitektama koji su bili ispod njihovog nivoa. Vremenom su se nametnuli svojim znanjem i mogućnostima i stekli su poštovanje u srpskim inženjerskim krugovima. Beograd je bio centar nauke i administracije, te su se u njemu odvijali svi događaji važni za stvaranje ustanova ruskih emigranata, njihovo školovanje ili nastavak započetih karijera.
U trećoj deceniji dvadesetog veka, Srpski graditelji, tek pristigli sa frontova ili bez velikog iskustva, od Rusa su učili kako se grade monumentalna zdanja, dekorišu fasade, stvara kreativni potencijal zasnovan na klasičnim uzorima… Pored gradnje objekata neophodnih za funkcionisanje Beograda koji je ubrzano rastao, ruski arhitekti su podizali i objekte namenjene svojoj zajednici – crkve, škole, spomenike i sedišta nacionalnih udruženja. Rusi su bili daleko bolji arhitekte od Srba. Isticali su se u rešavanju teških projektnih zadataka i tako ostavili svoj graditeljski pečat na i danas najvažnijim mestima u Beogradu: na uglu Nemanjine i Kneza Miloša, na prostoru oko Narodne skupštine, u delu Univerzitetskog centra oko parka Ćirila i Metodija (poznatijem kao “Park kod Vukovog spomenika”), Savskom šetalištu sa Velikim stepeništem na Kalemegdanu, palati Patrijaršije SPC, Dvoru Kralja Aleksandra I na Dedinju, Zgradi Glavne pošte. Ideje o mostu preko Ade i spuštanju Beograda na reke i prvi nacrti tih projekata potekli su od ruskih arhitekata.
Srbi se u početku nisu osećali ugroženima od strane Rusa, iako je razlika u autoritetu i znanju bila očigledna. Sarađivali su sa istaknutim srpskim arhitektima ravnopravno, kao da nisu stranci. Čak su i najveći autoriteti među ruskim arhitektama u štampi nazivani “našim”. Ali, da sve ne bude tako idilično kolegijalno i da zajedništvo ne potraje, pobrinuli su se arhitekti Beograda. Istina, razlike su bile ideološke, ali je vladao i konkurentski rivalitet. Atmosfera je podgrejavana učestalim natpisima u štampi o “štetnom delovanju stranaca” i kritika ruske škole zbog “glomaznih i nezgrapnih” kompozicija, kao i “pretrpavanja fasada”.
Uz podršku kralja Aleksandra I Karađorđevića, ruski stručnjaci su bili zaposleni u državnim ustanovama. Kako su većinu objekata realizovali bez održavanja javnih konkursa, Srbi su se osećali skrajnuto i nejednako tretirano kao Rusi, koji su uživali povlastice u državnoj birokratiji. Novostvoreni negativan odnos prema Rusima podsticali su zagovornici agresivne moderne i prosečni inženjeri koji nisu imali priliku da nađu željeno zaposlenje. Ruski arhitekti radili su ne odgovarajući javno na kritike, a njihov doprinos izgradnji Beograda bio je dragocen. Pored toga što su podigli više hiljada stambenih i javnih objekata, Rusi su beogradsku arhitekturu približili evropskim standardima. Srpske arhitekte su inspirisali i oslobodili da projektuju na drugačije načine od strogo onih na koje su navikli. Uneli su elemente svoje škole: težnju ka monumentalnosti, dosta fasadne plastike, slojevite fasade, lavlje figure, pseudohelenističke ratničke kompozicije, lučne lođe… Modernizacija srpske arhitekture bi se, pre ili kasnije, svakako dogodila, ali su Rusi obezbedili uslove za nju. Pospešili su stvaralačko sazrevanje srpskih arhitekata i njihovo prevazilaženje stega. Dolaskom novog umetničkog pravca, ali i pogibijom svog glavnog pokrovitelja Kralja Aleksandra I Karađorđevića u Marselju oktobra 1934.godine, Rusi gube potporu u vlasti. Mlađi autori su usvojili nove ideje i utopili se u talas modernizma, a stariji su otišli u penziju ili u nove migracije.
Nikolaj Krasnov
Najznačajniji ruski arhitekta u Beogradu bio je Nikolaj Krasnov. Beograd će mu ove jeseni izraziti zahvalnost podizanjem spomenika u parku Manjež, a Avalska ulica na Vračaru je 5. septembra 2016. promenila ime u “Nikole Krasnova”. Istoga dana je otkrivena spomen-ploča ruskom graditelju bez koga Beograd ne bi bio ovakav kakvav je danas.
Krasnov je rođen u jednom podmoskovskom selu, a studije slikarstva, vajarstva i arhitekture završio je na Moskovskom umetničkom univerzitetu. Sa samo 24 godine postavljen je za glavnog gradskog arhitektu Jalte, na Krimu, gde je gradio reprezentativne objekte za plemstvo i kulturnu elitu. Najznačajniji objekat koji je tamo uradio je carska rezidencija – Livadijski dvorac, letnjikovac cara Nikolaja Prvog, koji je i danas atraktivan, a u kome je 1945. održana Krimska konferencija u kojoj su učestvovali Čerčil, Ruzvelt i Staljin.. Uživajući veliki ugled u Rusiji, dobija titulu arhitekte akademika Petrogradske akademije nauka. Njegovu karijeru na Krimu okončala je Oktobarska revolucija. Došavši u Beograd, zapošljava se u Ministarstvu građevine na poziciji šefa Odseka za monumentalne građevine. U Beogradu su ga zvali „Nikola Petrović“, a i sȃm se na projektima potpisivao posrbljeno „Nikola Krasnov“.
Prvi zadatak koji je dobio na svojoj radnoj poziciji u Srbiji bio je uređenje Kur-salona u Banji Koviljači. Njegov drugi projekt bila je rekonstrukcija crkve Ružica, oštećene za vreme rata. Dve bronzane skulpture srpskih ratnika, koje se nalaze ispred ulaza u crkvu, takođe, su njegov rad. Prva značajna građevina koju je radio je zgrada Ministarstva šuma i ruda i Ministarstva poljoprivrede i voda, koju je prvobitno projektovao poznati arhitekta Dragiša Brašovan. Danas je u ovoj palati smešteno Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije. Bogata fasada vređala je tadašnje moderniste koji su kao najjaču kritiku isticali obilje dekorativnih elemenata. Nepunih godinu dana od izgradnje ovog objekta, Krasnov radi na zgradi Ministarstva finansija Kraljevine Jugoslavije, odnosno njenog proširenja. Ta zgrada nam je danas poznata kao zgrada Vlade Republike Srbije.
U međuvremenu je radio i zgradu Državnog arhiva Srbije, koja je prva namenski građena zgrada za jedan arhiv na Balkanu.
Monumentalnost i smirenost njegovih fasada nastavlja se i u enterijerima, gde dominira bogato ukrašeno stepenište. I ovde se potvrđuje akademski strog i autoritativan izgled građevine. Bio je odličan detaljista. Stručnjaci iz oblasti arhitekture kažu da nema značajne zgrade kojoj Krasnov nije dao svoj pečat. Svoj talenat je ispoljavao u svim segmentima stvaranja enterijera, pa je tako i pravio skice za tepihe, nacrte za reljefe u mermeru, crteže za podove…
Krasnov je radio i rekonstrukciju Manježa, današnjeg Jugoslovenskog dramskog pozorišta, napravivši prvorazrednu zgradu pozorišta od zgrade sasvim drugačije namene – nekadašnje Kavalerijske jašionice.
Kao iskusni umetnik, Nikolaj Krasnov učestvovao je u uređenju Kraljevskog dvora na Dedinju. Potpisan je kao projektant, idejni tvorac dekoracije i kao likovni hroničar. U njegovoj nadležnosti bio je širok spektar zadataka, izradio je pripremne skice i celokupne crteže enterijera, ali i projektno rešenje parka, dizajn nameštaja i bogoslužbenog mobilijara. Prostorije Kraljevskog dvora oslikali su ruski slikari, a Krasnov je bio zadužen i za program fresko-slikarstva za pridvornu crkvu Svetog Andreja Prvozvanog. Posebnu težinu u uređenju Kraljevskog dvora unosi činjenica da je dvor kao takav bio privatno zdanje za boravak vladara, a da je morao biti izuzetno reprezentativan.
U romantičarskom duhu radio je niz spomen-obeležja: Njegoševu kapelu na Lovćenu, spomen-groblje Zejtinliku u Solunu i spomen-kosturnicu na ostrvu Vido. Kao autor potpisuje izgradnju zgrade Zetske banovine na Cetinju, u kojoj je danas smešteno Ministarstvo kulture Crne Gore. Svoj pečat ostavio je i na zgradi Narodne skupštine, koja je i dan-danas jedna od najlepših i najvažnijih zgrada u Beogradu. Na nekoliko javnih konkursa je kao uticajna ličnost bio u žiriju i svojim izborom je uticao na ostvarenje stilskog jedinstva te zgrade. Učestvovao je i u stvaranju enterijera, pa je ostalo sačuvano nekoliko njegovih skupštinskih akvarela. Autor je i ograde od kovanog gvožđa oko Skupštine, koja je 1956. demontirana i delom preneta u Ohrid, za vilu “Biljana”, ali i na Dedinje, gde je opasala Beli dvor.
Pilone na današnjem Brankovom mostu, a nekada Mostu Kralja Aleksandra, radio je Nikolaj Krasnov. To je jedini njegov projekat koji nije građen u stilu ruskog akademizma, već u koncepciji romansko-vizantijske arhitekture. Beogradske arhitekte nije radovala ideja da na uređenju mosta rade udruženim snagama Nikolaj Krasnov i Ivan Meštrović, koji je trebalo da radi skulpture. U njihov sukob se umešao se Kralj Aleksandar, koji je ubrzo poginuo te su Krasnovljeve ideje ostale bez podrške.
Umro je pred rat, 1939. godine, sahranjen je na ruskoj parceli Novog groblja, a dizajnirao je i svoj nadgrobni spomenik.
Grigorij Samojlov
Grigorij Samojlov je bio Kozak, rođen u uglednoj i dobrostojećoj porodici. Kao sedamnaestogodišnjak je sa ocem pobegao sa Krima poslednjim brodom koji je zaplovio u toku Revolucije. Porodicu više nikada nije video, a otac mu je preminuo ubrzo po dolasku u Srbiju. Iako je u Rusiji završio slikarsku školu, jedini spas da sam preživi u Srbiji bio je odlazak u Donsku vojnu školu u Bileći. Od svojih snova nije odustajao, pa je upisao Arhitektonski odsek Tehničkog fakulteta u Beogradu. Od tada, pa do smrti 1989 godine, Grigorije Samojlov je u Beogradu i mnogim drugim gradovima bivše Jugoslavije ostavio vidan trag o sebi i svom vremenu. Prvu praksu je stekao u birou arhitekte Aleksandra Đorđevića, zatim je bio asistent na Katedri za vizantijsku i staru srpsku arhitekturu Tehničkog fakulteta kod profesora Aleksandra Deroka. Posebnu vezanost za Aleksandra Đorđevića pokazao je uzevši ga za kuma na svom venčanju sa Danicom Ljujić, koju je upoznao je tokom rada sa Đorđevićem na renoviranju njene vile “Danica”.
Državni ispit je položio 1933. godine, i stekao je dozvolu za samostalan rad. Prvo samostalno ostvarenje iste godine bila je zgrada na uglu Skenderbegove i Dositejeve ulice u duhu modernizma, a jedno od njegovih najboljih ostvarenja bila je vila u Puškinovoj ulici na Senjaku, nekada u vlasništvu Ljubice Radenković, a sada jedna od rezidencija američke ambasade. Vila je građena u kombinaciji srednjovekovnih srpsko-vizantijskih i romanskih elemenata, a za nju je, kao najbolje arhitektonsko rešenje, dobio nagradu grada Beograda. To je možda jedna od najlepših vila, od desetak, koliko je Samojlov projektovao na Dedinju.
Za arhitektu kakav je bio Samojlov teško je izdvojiti najznačajnije delo. Zapravo, on nije bio samo arhitekta, već i inovator u srpskoj arhitekturi. Njegovo delo je prva “staklena” zgrada izgrađena 1960. godine u Beogradu – zgrada Jugobanke u ulici Kralja Petra (nekada Ulica 7. jula). Ništa manje važna nije zgrada Mašinskog fakulteta u Beogradu, takođe jedno od prvih rešenja fasadnih staklenih površina. Unutrašnjost fakulteta interesantna je u pogledu osvetljenosti hola i utisku da stepenište lebdi nad stubovima.
Samojlov je autor dela enterijera hotela “Moskva”. Vitraže u hodnicima osmislio je po motivima iz ruskih bajki, a crte Rusije i Moskve predstavio je u kamenim mozaicima na spratovima. Ipak, često se kao njegovo najznačajnije delo ističe zgrada Penzionog fonda činovnika i služitelja Narodne banke na Terazijama (kako glasi njen pun i zvanični naziv) – poznatu kao Palata bioskopa „Beograd”. U toj zgradi se nalazio tada najsavremeniji bioskop na Balkanu. Godinu dana pred smrt Samojlov je ponovo radio na toj zgradi, prilagodivši prostor potrebama Pozorišta na Terazijama, koje se i sada tu nalazi. Zdanje Penzionog fonda je jedno od najznačajnijih ostvarenja Beogradske arhitekture s kraja tridesetih godina prošlog veka iz više razloga. Posebno je interesantno da je Samojlov sam projektovao akustiku bioskopske sale, uz pomoć malobrojne literature na stranim jezicima. Osmislio je i sistem za elektronsko praćenje i pokazivanje slobodnih mesta. Polukružan hol je vizuelno povećao ogledalima tako da se stiče utisak punog kruga, a ideja povećanja prostora ogledalima se sada se nalazi u udžbenicima nacrtne geometrije za buduće arhitekte. Inovator i na polju klimatizacije, Samojlov je tražio savet od „Dženeral motorsa” kako da reši klimatizaciju u sali, ali na kraju je ipak sam projektovao prvu klimatizovanu salu u Beogradu.
Kao vrhunsko arhitektonsko, ali i akustično delo, izdvaja se Hram svetog arhangela Gavrila u Humskoj ulici, Grigorije Samojlov je projektovao crkvu, zadužbinu tadašnjeg narodnog poslanika Milana S. Vukičevića i njegove supruge Radmile oponašajući moravsku arhitekturu i spajajući je sa svojstvima moderne arhitekture. Do izgradnje Hrama Svetog Save, ova crkva je bila najakustičnija crkva u Beogradu.
Drugi svetski rat je proveo u zarobljeništvu. Posle rata je izradio projekat za rekonstrukciju i preradu bombardovane zgrade SANU i projekat Galerije SANU, drastično joj promenivši izgled. Penziju je dočekao kao profesor koji nijedan dan karijere nije proveo na bolovanju. Za šest decenija uradio je oko 180 projekata.
*Pojedine slike preuzete su sa sajta Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda
Pogledajte još:
Be First to Comment