Samo zamislite…
Prijatno, pomalo prohladno, rano jutro na beogradskoj periferiji. Zraci sunca se pomaljaju iznad niskih stambenih zgrada preko puta i lome se kroz oblake prašine koja se uzdiže sa tla, dok obasjavaju lice mladog gardijskog poručnika. On vadi kremen i kresivo, pali na brzinu smotanu cigaretu i sprema se za smotru. Među niskim vojnim objektima i štalama čuju se topot i rzanje konja, vika mladića u savršeno ispeglanim uniformama, dok iz pravca Nemanjine ulice dopire zvuk tramvaja sa konjskom vučom i razdragani kikot mladih gradskih dama koje su pošle u jutarnji “špacirung”. Mladi oficir provešće još jedan uobičajeni dan na prašnjavom konjičkom poligonu Vojske Kraljevine Srbije i nije mnogo srećan zbog toga, ali šta ćeš, takva je služba. Upravo se uputio dole, prema zgradi kasarne Sedmog puka, gde ga čeka nadređeni. Obavezan je da svakog ponedeljka podnese izveštaj o obuci pitomaca. Sa suprotne strane manježa njegovi regruti, polaznici Vojne akademije, spremaju se za sa vežbe. Niz štala, spavaonica i pomoćnih prostorija kasarne sija blistavom belinom na jutarnjem suncu. Vrapci se glasno svađaju, tamo u prašini, oko parčeta hleba, miris rascvetanih topola i dolazećeg leta širi se vazduhom, dok uniformisana gospoda i elegantni službenici obližnjih vladinih institucija polako pristižu na posao…
Ne, to nije scenario za treći nastavak onog domaćeg istorijskog filma o fudbalskoj reprezentaciji, nego sasvim moguća scena iz prethodnog života beogradskog Manježa. Slični prizori bili su sasvim uobičajeni dok je ovaj prostor predstavljao krug za obuku konjanika, ali i artiljeraca srpske, kasnije jugoslovenske vojske. Od ovih prvih nam je ostalo tako dobro poznato ime i Jugoslovensko dramsko pozorište. Zvuči malo čudno ta kombinacija, ali ćemo sve razjasniti nešto kasnije.
Reč “manjež” (manège) potiče iz francuskog jezika, a bila je uobičajena za mnoge evropske države, kao termin kojim su nazivali školu jahanja. Pre dva veka označavao je, pre svega, ustanovu za obuku konjičkih vojnih jedinica. Na sreću nekih zaljubljenika i na žalost mnogih koji to nisu, ni o ovom gradskom parku ne možemo započeti priču, a da se ne osvrnemo na istoriju. Naša oslobodilačka prošlost umnogome je oblikovala Manjež kakav poznajemo, na tom mestu na kom je danas. Nakon Hatišerifa iz 1830. godine, kada je Srbija dobila status autonomne vazalne kneževine, Beograd je počeo da se urbanizuje i hitro širi izvan granica Stambol kapije (na današnjem Trgu Republike). Ondašnji vladaoci odlučili su da podignu reprezentativne zgrade, koje će odraziti stremljenje male kneževine da izraste u sređenu evropsku državu, a za novo administrativno i vojno središte prestonice odabrano je baš područje između današnjih ulica Kneza Miloša, Nemanjine i Kralja Milana. Odnosno, u okolini današnjeg parka Manjež.
Većina građevina u ovom kraju podignuta je u drugoj polovini 19. veka, neke od njih su tada bile nešto manje i skromnije, ali su mnoge opstale u istom obliku do danas. Objekat Velike kasarne Sedmog puka, one lepe zgrade sa bajkovitim kulama na uglu Nemanjine i Resavske,podignut je 1901. godine i još uvek pripada vojnim službama. Na mestu srušenog Generalštaba nekada je bilo Ministarstvo vojske, a Vaznesenjska crkva, na uglu Kneza Miloša i Kraljice Natalije, u početku je najviše korišćena kao “vojna crkva”. Nekadašnja Vojna akademija, na drugom uglu Resavske i Nemanjine, i danas postoji. Trenutno je to, nažalost, samo zapuštena zgrada bez namene, ali je bilo najava da će pripasti Muzeju grada Beograda i biti preuređena za tu namenu. Oficirska zadruga iz 1908., na uglu Masarikove i Resavske, od postanka je bila robna kuća, namenjena najviše povoljnom snabdevanju vojnika, a to je ostala i dok je nosila čuveno ime “Kluz”. U današnje vreme se samo delimično koristi za iste namene, ponekad se njeni napušteni hodnici pretvaraju u izložbeni prostor, a stiče se utisak da Grad ne zna šta bi s njom.
Čuveni Studentski kulturni centar, koji se svojim dvorištem naslanja na Manjež, izgrađen je 1895. godine kao Oficirski dom, po zamislima arhitekte Jovana Ilkića. Zanimljiv je paradoks da je posle Drugog svetskog rata ovaj objekat bio sedište žbirova zloglasne UDB-e. Posle nekoliko decenija i velikih studentskih protesta 1968. godine komunističke vlasti poklanjaju zgradu baš onima koji su uvek bili potencijalna opasnost i “reaktivni element” – akademskoj omladini. Od tada se u Studentskom kulturnom centru okuplja umetnička i intelektualna avangarda, koja je umnogome učestvovala u izgradnji novog kulturnog identiteta države. Izložbe, umetničke radionice, muzičke školice, promocije, koncerti i slične manifestacije više nisu napuštale ovu popularnu zgradu, a režimski batinaši su morali da se odsele iz vidokruga pristojnog sveta.
SKC tako postaje kultno mesto i jedan od glavnih pokretača novog beogradskog duha, po kome je bio poznat u poslednjoj četvrtini dvadesetog veka. Nabrajanje velikih rokenrol bendova koji su tamo nastupali oduzelo bi nam previše stranica, pa se time ovde nećemo detaljno baviti. Bezbrojne poznate i manje poznate, domaće i strane muzičke grupe, ali i izvođači ozbiljne muzike decenijama su punili obe dvorane SKCa (danas je na mestu male sale, velika knjižara Delfi). Mnogi među nama koji smo rasli sa Beogradom tokom poslednjih pola veka, sa setom pamte letnje koncerte u bašti SKC. Sjajna atmosfera bi se tih večeri redovno prenosila i među veselu omladinu koja je slušala muziku iza zida, u susednom parku. Studentski kulturni centar i Manjež su za mnoge, dakako, uvek bili i ostali jedna neodvojiva celina.
Glavni objekat nekadašnjeg manježa, kao centralni deo trenažnog kompleksa, podignut je 1867. godine, sa gornje strane padine predviđene za kasarnu, uz Ulicu kralja Milana. Bila je to jednostavna jednospratna zgrada, uglavnom od drvene građe, sazidana na mestu stare barutane. Ubrzo posle Prvog svetskog rata malo je preuređena i pretvorena u skromni teatar skromnog imena. U Beogradu koji je lečio ratne rane i izrastao u sve veći grad, rasle su i potrebe za kulturom. Kako je Narodno pozorište tada bilo zatvoreno, usled rekonstrukcija i dogradnji, gradskoj eliti je bila potrebna hitna zamena. Te 1920. godine svečano je otvorena pozorišna scena Manjež i tako utrla put dugoj tradiciji koja traje do danas. Renovirano je i dograđivano tokom svog postojanja najmanje nekoliko puta jer je, spletom nesrećnih okolnosti, za samo vek postojanja i izgorelo nekoliko puta. Sem toga, njegov izgled je često morao da se menja i zbog “izmenjenih društvenih prilika”.
Raskošna neoklasična fasada pozorišta, koju i danas možemo da vidimo, stvorena je posle prvog požara 1927. godine, kada je zgrada gotovo potpuno uništena. Intervenisao je veliki rusko-beogradski arhitekta Nikola Krasnov i dogradio jedan sprat, adaptirao unutrašnji prostor u skladu sa zahtevima moderne pozorišne institucije i stvorio građevinu raskošne spoljašnjosti, u stilu neoklasicizma. Novo zdanje je bilo toliko fino da je rukovodstvo Kraljevine Jugoslavije odlučilo da 1931. godine u nju useli Narodnu skupštinu, srećom samo na nekoliko godina.
E, baš u tom trenutku raščišćen je i prostor ispod pozorišta, kasarne su trajno iseljene i krenulo se u izgradnju savremene zelene površine, po nacrtima Aleksandra Krstića. Nazvan je sasvim jednostavno i zgodno, “Park Njegovog Visočanstva Prestolonalednika Petra”, a prema Generalnom planu iz 1923. godine to je trebalo da bude pripadajući park Opere, Konzervatorijuma i Akademije pozorišnih umetnosti. Od plana se očigledno odustalo, ali se u tom odstupanju i nije otišlo predaleko.
U međuvremenu, odmah posle Drugog svetskog rata, malo srpsko pozorište Manjež preraslo je u Jugoslovensko dramsko pozorište. Na čelo ove ustanove tada dolazi legendarni reditelj Bojan Stupica, a vlast odlučuje da ukloni “klasno neprikladna” obeležja i prekriva pozorište bezličnim ravnim zidovima socrealističkog tipa. Međutim, uređenje okoline i funkcionalnost pozorišta usklađeni su sa svim normama moderne arhitekture, pa tako teatarska fontana i drvoredi dodaju mnogo romantike parku ispod njega i postaju njegov integralni deo. Teško bi bilo i zamisliti prilaz iz ulica Svetozara Markovića i Kralja Milana bez ovih detalja, koji lepo zaokružuju prostor, povezuju pozorište i park u prepoznatljivu celinu, a raskošnom stazom uvode posetioca u pravi “umetnički vrt”.
Zgrada pozorišta promenila je svoj spoljni izgled još jednom 1985. godine, kada je klimavim zidovima bilo potrebno ojačanje i kada je, po prvi put od rata, ponovo otkriven zazidani deo stare fasade. Krajem devedesetih godina zgrada pozorišta ponovo je temeljno izgorela, da bi zatim bio urađen plan obimne rekonstrukcije, kada je i konačno prerađena u moderan urbani objekat kakav danas znamo.
Sa donje strane pozorišta, ugnježden između njega i SKC-a, nalazi se još jedan stari i nezaobilazni “komšija” Manježa, Fakultet muzičke umetnosti. Otvoren je 1937. godine, nakon što je i u tom, novoizgrađenom objektu, godinu dana boravila Narodna skupština. Ova institucija prvobitno je osnovana kao Muzička akademija, sa našim poznatim kompozitorima Kostom Manojlovićem i Stevanom Hristićem na njenom čelu. Mnogobrojne generacije studenata koje su tu učile uvek bi prvo prošle kroz park, da bi potom upoznale fakultet, a onda bi se svom Manježu često vraćale tokom studiranja. Muzičari sa Akademije uveliko su učestvovali u “pisanju” istorije Manježa i okoline, kao što je i park, posredno, svakodnevno oblikovao jedan segment njihovih života. Na neki način, park i jeste pripadajući vrt Fakuteta. Osim što su studenti i profesori u njemu radili, slavili i uživali, poznat je i po tome što su, u čast muzičara ove institucije, širom parka podignute biste nekoliko čuvenih kompozitora – Josifa Marinkovića, Franca Lista i Frederika Šopena. Sa ovom institucijom manješki komšiluk definitivno spada u jedno od najprestižnijih kulturnih središta prestonice, u kom su tokom prethodnih decenija radili i stvarali mnogi jugoslovenski, srpski i beogradski umetnici, svakakvih fela i raznovrsnih talenata.
Pomenimo ovom prilikom i preostale biste, jer ti ljudi to zaslužuju, iako nije najjasnije zašto se nalaze baš u ovom parku. Uz pešačke staze Manježa mogu se primetiti trojica mladih socijalista, sa kraja 19. i početka 20. veka: Kosta Abrašević, Radovan Dragović i Dušan Popović. Oni su prvi pokrenuli bunt protiv izrabljivanja radnika i seljaka i socijalnih nepravdi u tada, još uvek, poprilično feudalnom društvu. Iako su umrli mladi i posvetili živote narodu svoje Srbije, za njih danas slabo ko zna. Najpoznatiji među njima je svakako pesnik Kosta Abrašević, čije ime nose mnogobrojna kulturno-umetnička društva, pa je možda baš on simbolična karika između umetnosti i politike, dve komponente koje okružuju park sa nekoliko strana. Druga dvojica su bili učesnici političkog života, novinari, aktivni članovi Socijaldemokratske partije i bliski saradnici najpoznatijeg socijalističkog prvoborca Dimitrija Tucovića.
Ipak, za mnoge gradske boeme, već pomenute umetnike, ljubitelje viljuške, čaše, a bogami i flaše, istinski identitet Manježa kreirao je zapravo njegov imenjak od prekoputa, još jedna čuvena gradska kafana. Baš zbog blizine značajnih institucija u njenom komšiluku i položaja u užem centru, Manjež je dugo predstavljao jednu od najvažnijih tačaka beogradskog noćnog života. Veliki broj sugrađana sasvim pogrešno, ali i logično razmišljajući, pretpostavlja da je park dobio ime baš po poznatoj kafani. Na prezentaciji pomenutog lokala stoji podatak da su započeli sa radom 1936. godine. Tokom svog najplodnijeg perioda uvek je imao odanu publiku, kao jedna od najpoznatijh kafana u gradu. Ova je, mahom, bila poznata po razuzdanim umetnicima i uštirkanim državnim službenicima.
Posvetićemo se pomalo, nakon sve te priče, i samom parku. Iako nije mnogo puta bio u središtu važnih dešavanja, Manjež je u poslednjoj deceniji nekoliko puta dospeo u fokus javnosti. U proleće 2011. godine beogradski parkovi, a možda ponajviše Manjež, sa svojom poznatom urbanom i umetničkom tradicijom, postaju centar protesta protiv prohibicije. Skupština Grada je tada, sa željom da doprinese bezbednosti građana, zabranila slobodnu prodaju alkohola tokom noći. To bi, dakle, značilo da je u kafićima moglo slobodno da se pije, a van njih ne. Slobodnomisleća omladina, navikla na pivo kao jedini provod, a nemajući gde da se druži i troši pare koje nema, sa pravom se pobunila. Neki od naših siromašnijih i veoma obrazovanih komšija dobar deo mladosti su proveli u parku, sa pivom u ruci, dok su sumnjivi tipovi trošili vagone novca na pevaljke i viski, tako da je nezadovoljstvo bilo sasvim opravdano. Ipak, vlasti su sprovele šta su htele, u skladu sa svojim interesima, a jalovi spontani protesti su ubrzo utihnuli. Posle nekoliko godina rukovodioci su ukinuli zabranu, ponovo vođeni sopstvenim interesima, u vreme kada demonstracija više nije bilo.
Još nekoliko protesta je Manjež pretrpeo, ali da ne bismo ovo pretvorili u jeftini politikantski lament kakvih imamo sasvim dovoljno, bolje da to preskočimo. Vratimo se lepšim stvarima, jer naši parkovi upravo tome služe. Beograd je tokom poslednje decenije dobio još jednu lepu, sada već tradicionalnu pojavu. Po uzoru na evropske metropole koje odavno imaju slične manifestacije, svake godine se organizuju prodajne izložbe i festivali cveća. Na nekoliko gradskih lokacija, najčešće u proleće i na jesen, “biljomani” se okupljaju i predstavljaju Beograđanima plodove svojih vrednih ruku. Pod okriljem nekoliko organizacija i pod različitim nazivima, Manjež se tako svake godine “rascveta” i dodatno zazeleni. Tada možemo hodati među raznobojnim cvetovima i egzotičnim biljem, usred sivila beogradskog asfalta, i videti neverovatne primerke, među kojima mnogi predstavljaju čuda hortikulture, sasvim neobična za naše krajeve. Teško je poverovati šta sve iz zemlje raste dok ne odete da vidite, a možda neki od vas (dosadni poput autora, koji “prepada” prodavce po parku) i popričaju sa botaničarima. Vredni ljudi koji tamo izlažu stvaraju neverovatne stvari i dovoljno su dobri da tu, usred gradskog haosa, malo svoje lepote podele i sa drugima.
I vratimo se, dok smo okruženi raznobojnim biljem i zalazećim suncem, našem mladom oficiru sa početka priče. Često pomislim, gledajući prababine požutele fotografije, šta bi danas radili momci koji su pohađali vojne škole, sa isto toliko godina koliko su imali na slikama i isto toliko iskustva koliko je decenija u međuvremenu prohujalo. Šta bi odlučili da budu, kom bi se trendu priklonili? Šta bi poručnik rekao kada bi video da njegovog vojničkog manježa više nema, da tramvaji idu „sami od sebe“, da su ratnike zamenili glumci, a njegove potomke i dalje more iste zemaljske brige? Mislim da bi verovatno skinuo epolete i raskopčao tesnu dolamu, osmehujući se dobrim ljudima manješkim. Seo bi na klupu među cvećem, zapalio onu cigaretu, potegao pivo i, bez ikakvih jasnih misli, duboko, smireno uzdahnuo.
Be First to Comment