Beogradski Parkovi 7 – Karađorđev park

Nije lako opisati jedan beogradski park, posebno ako on ima toliko specifičnosti kao “Karađorđev park”. Ako bismo ipak morali da ga opišemo (pored standardnih epiteta svakog parka), rekli bismo da je to park spomenika, pasa, užurbanih prolaznika, belih mantila, dobre hrane, navijača…

Karađorđev park smatra se začetnikom javnih zelenih površina u Beogradu jer su prvi bagremovi i kestenovi u njemu posađeni još davne 1806. godine. Površine 3 hektara, leži na vračarskoj padini, od Hrama Svetog Save pa skoro sve do Autokomande. Oivičen je dvema prometnim ulicama – Nebojšinom i Bulevarom oslobođenja. Sigurno ste nekada prošli Karađorđevim parkom. Velika centralna staza prostire se duž celog parka. Krošnje drveća koje se nadvijaju nad staze čine da se osećate kao u nekom šumskom tunelu. A na samo par metara od te idile prolaze autobusi, automobili i tramvaji.

Karađorđev park ima interesantnu istorisjku podlogu. Zapravo, ceo taj kraj prožet je simbolima borbe za oslobođenje od Turaka. Iako se na prvi pogled ne čini tako, čak je i Nebojšina ulica simbol borbe, odnosno hrabrosti. Njen naziv nije nastao po nekom važnom Nebojši, već je od negacije glagola “bojati se” nastalo ime Nebojša, a pridev Nebojšin primećujemo u nazivu ove ulice i poznate kalemegdanske kule. Onaj koji se, svakako, nikoga nije bojao je centralna ličnost “svog” parka – Đorđe Petrović – Karađorđe.

Spomenici – čuvari istorije

U vreme kada na ovom mestu nije postojao park, tu se nalazio logor srpske vojske. Vojnici su odatle krenuli u oslobađanje Beograda 1806. godine u Prvom srpskom ustanku pod vođstvom Karađorđa. Pri dnu parka, na travnatoj površini, prolaznici retko uoče nekoliko kamenih spomenika nalik nadgrobnim. Bilo ih je znatno više, ali su mnogi oštećeni kada se sedamdesetih godina prošlog veka gradila podzemna železnica ispod parka. Spomenici se nalaze na mestu gde su sahranjeni vojnici stradali u ustanku i pogodu na Kalemegdansku tvrđavu (svi osim vase Čarapića). Vračar je tada bio livada, prostirao se sve do Avale, pa nije iznenađujuća činjenica da se tu nalazila vojska koja tek treba da krene u borbu. Pošto ih je možda ocenio kao neadekvatan ili nedovoljan znak zahvalnosti i podsećanje na podnetu žrtvu, nedaleko od ovih malih spomenika Knez Aleksandar (Karađorđev sin) podigao je 1848. godine i veliki spomenik. Zanimljivo je da je taj spomenik prvi spomenik u Beogradu  (premda, neki tvrde da je to Vozarev krst). Danas je visok 5,5 metara, sa krstom na vrhu i natpisom “U slavu i čest Srb-junacima za otečestvo hrabro izginuvšim 1806. godine…”.

Park je počeo da se formira odmah posle podizanja spomenika, tako da ga sa pravom možemo posmatrati kao centar Karađorđevog parka i mesto za sastanke. Prilikom uređenja prostora, iste 1848, zasađeno je drveće i podignut drvored od divljeg kestena. Po povratku kneza Miloša u Srbiju ovo spomen obeležje opet je bilo zapušteno, ali samo nakratko. Nasledivši oca na čelu kneževine, Mihailo Obrenović je 1864. naredio upravniku varoši da se ceo park dovede u red. No, osamdesetih godina 19. veka spomenik i park su, po pisanju hroničara, ponovo zapučteni, pa je kralj Aleksandar Obrenović 1889. naredio da se spomenik obnovi. Park je obnavljan, pa i proširen u periodu od 1903. i 1904. godine, kada je napravljen venjak koji i danas postoji na maloj uzvišici.

Venjak je (za one koji ne znaju) naziv za drvenu krovnu konstrukciju na stubovima sa otvorenim bočnim ivicama. Danas je pored njega dečiji park, a noću je mesto gde grupice ljudi sede i uživaju u ispijanju alkoholnih pića i konzumiranju nedozvoljenih supstanci.  Kako je nastajanje parka motivisano važnim istorijskim događajima, tako se i nastavilo, pa je pred Drugi svetski rat u parku napravljno sklonište. Za vreme nemačkog bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. godine sklonište je pogođeno i stradala su 192 Beograđanina. Na mestu skloništa i njihove smrti postavljena je spomen-ploča koja podseća na tragičan događaj.

Tokom 1903. i 1904. u vreme priprema za proslavlja­nje jubileja stote godišnjice od podizanja Prvog srpskog ustan­ka, planirano je proširivanje memorijal­nog parka. U radovima se, međutim, nije daleko odmaklo. Sprovođenje radova započeto je intenzivni­je tek 1907 godine, kada je osnovano Društvo za ulepšavanje Ka­rađorđevića spomenika, parka i okoline. Društvo je delovalo pod patronatom kralja Petra Prvog Karađorđevića. Imalo je svoj statut i zgradu koja se nalazila odmah do parka, u Nebojšinoj ulici broj 39. Trudom društva prvo je nivelisano zemljište, naprav­ljene su staze i posađena trava, a zatim su zasađene li­pe, kestenovi i ukrasno šiblje. Uz ivicu parka je postavljena živa ograda, a oko spomenika su zasa đene tuje. Društvo je nakon Prvog svetskog rata, kada je austrij­ska vojska uništila Karađorđev spomenik na Kalemeg­danu, pokrenulo inicijativu za podizanje novog spo­menika voždu, koji je planiralo da postavi u spomen-parku. U to vreme park je promenio ime. Umesto ranijeg naziva Voždovački park, on poči­nje da se zove Karađorđev park. Do podizanja novog memorijala Karađorđu ipak nije došlo, pa je u park postavljen jedan drugi naci­onalni ratnički spomenik. Reč je o popularnom Trećepozivcu, simbolu vojnika stradalih u Prvom svetskom ratu, kojeg je Ministarstvo vojske naručilo od vajara Stamenka Đurđevića. Spomenik je svečano otkriven 29. jula 1923. godine. Time je izvorni memorijalni karakter prostora proširen u mesto memorisanja svih boraca za otadžbinu.

Dodajući na to još dva spomenika, ne čudi nas što šetnju Karađorđevim parkom nazivaju “druženjem sa svedocima prošlosti”. Prvi spomenik je bista francuskog književnika i političara Alfonsa de Lamartina, koji je podržavao borbu Srba za oslobodjenje od Turaka u 19. veku, uz natpis “Lamartinu, proroku jugoslovenskog ujedinjenja“. Delo je vajara Lojze Dolinara i podignut je 1933. veku. To nije jedini spomenik Lamartinu u Beogradu, postoji još jedan u Zemunskom parku. i spomenik internacionalnim brigadama u kojima se u Španskom građanskom ratu borilo 1700 dobrovoljaca iz tadašnje Jugoslavije, od kojih je 800 stradalo. O značaju Lamartina i boraca u Španskom ratu govori i to da se dve poprečne ulice koje počinju kod Karađorđevog parka zovu upravo Lamartinova i Internacionalnih brigada.

 

 

 

 

 

 

 

 

Gde je domaćin parka?

Toliko spomenika, a nigde Karađorđa. Spomenik Karađorđu se, paradoksalno, ne nalazi u samom parku. Nalazi se u parku ispred Hrama Svetog Save. Neko i ovaj par naziva Karađorđevim parkom, a neko platoom ispred Hrama. Složićete se da je neobično da jedan park bude podeljen u dva dela koje preseca veoma prometna ulica.

Psi – čuvari parka

Retko koji park Beograda je čuvan kao Karađorđev park, u kome ćete u svako doba dana ili noći videti bar jednog psa. Većinu stanara okolnih zgrada čine ljubitelji ovih četvoronožnih ljubimaca. Psi se po Karađorđevom parku šetaju uglavnom izvan ograđenog prostora koji im je namenjen, često su u čoporima jer se i njihovi vlasnici šetaju zajedno. Zbog toga se, pored nekulture, dešava da ne vide da je njihov pas izvršio nuždu pa je potpuno opravdana i istinita priča o ne baš lepim mirisima ovog parka. To se, svakako, odnosi samo na leto i dane kada toplota uspe da se uvuče kroz guste krošnje. Tema pasa u parku je glavna tema stanovnika ovog dela Vračara. Verovali ili ne, naizgled bezazleno trčkaranje čopora pasa dovodilo je do toga da se komšije svađaju, beže jedni od drugih kada se sretnu, a bilo je i nekoliko tuča vlasnika pasa. Dakle, ovde nisu moderne borbe pasa, već borbe vlasnika pasa.

Studenti – lekari parka

Smešten između Veterinarskog i Stomatološkog fakulteta, nedaleko od Infektivne klinike i Klinike za neurologiju, Karađorđev park je mesto za predah mnogim lekarima i studentima. Svoje bele mantile odlože na naslone klupica, a na sedež rasprostru skripta i knjige. Satima sede spremajući se da jednoga dana leče nas i naše ljubimce. Katkad se i nađu da pomognu prolazniku iznemoglom od vrućine ili da daju savet nekome od mnogobrojnih vlanika pasa.

Restorani – simbol parka

Neobično je da simbol jednog parka budu restorani. Kako stvari stoje u poslednjih nekoliko godina – simbol Karađorđevog parka postaje čitav kompleks od pet ugostoteljskih objekata pri njegovom samom dnu. Tu su, dakle, tri restorana i dva bara. Da ponuda bude raznolika, pobrinuli su se vlasnici, kao da su se dogovarali. U tri bašte okrenute prema parku uživa se u libanskim, italijanskim i modernim internacionalnim specijalitetima, a u prolazu prema Nebojšinoj ulici su sa leve i desne strane barovi vina i piva. Rezultat ovakve gastronomske ponude je da su lokali u parku prazni samo kada ne rade, a u prolazu pored njih uvek možete videti neku ličnost iz javnog života Srbije.

Zemljotres? BeoVoz!

Jedna od specifičnosti Karađorđevog parka je mali zemljotres koji se danju dešava na svakih pola sata. To, naravno, nije pravi zemljotres, već (nikada dovršeni) “Beogradski metro” – BeoVoz. Istoimenom stanicom voza, “Karađorđev park”, prođu dnevno stotine putnika, olakšavajući tako sebi putovanje po Beogradu. Stanica se tačno nalazi pod zemljom negde između restorana “Franš” i parka. Ako ikada u vidite ljude kako trče parkom, a nisu sportski obučeni, prilično je sigurno da žure na voz.

Zemljotres? Navijači!

Blizina fudbalskih stadiona Crvene zvezde i Partizana čini ovaj park mestom sastajanja navijača oba kluba, ali i njihovih gostujućih protivnika.Postoje dani kada okupljanje navijača počne ujutro, a vreme do popodnevne utakmice provedu u parku ispijajući litre i litre piva i uvežbavajući navijačke pesme. Stanovnici Vračara, i prolaznici parkom, se tada ne osećaju baš prijatno. Karađorđev park tada postaje tribina, smrdi na alkohol i petarde, nema slobodne klupe za predah… Stiče se utisak da bi i da ima duplo više kanti za smeće, ono bilo razbacano po travi, što se u danima bez navijača u parku gotovo nikada ne događa.

Karađorđev park se redovno održava, Gradsko zelenilo zaista dobro obavlja taj veliki posao, vodeći brigu iz prizemnog objekta u središnjem delu parka. Retko ko od prolaznika, pa i Vračaraca, zna otkud bela kuća sa velikim popločanim platoom na sred parka. Bila je namenjena za okupljanje pionirskog odreda, a ispred nje se nalazio bazen. Međutim, tokom poslednje rekonstrukcije parka 2003. godine ovaj bazen je zatrpan i popločan. Park je te 2003. godine kompletno rekonstruisan. Pored 22 vrste lišćarskog drveća, 4 vrste četinara, tu su i 34 vrste šiblja. Ovog proleća su klupe, kante i gelenderi osveženi novom bojom, a park za decu je proširen. Slobodno možemo reći da se nadležne institucije staraju da park ne pogledne zubu vremena. Nadamo se da će tako i ostati.