Zanimljivosti iz istorije Beograda – Vračar

Zanimljiva istorija Beograda bi lako mogla biti enciklopedija u nekoliko tomova, ali mi ćemo vam ovde davati samo zalogaje onog najzanimljivijeg, ovaj put ćemo pisati o Vračaru.

Postoji mnoštvo priča i prepričavanja o tome kako su razni delovi Beograda, pa i Vračara dobili imena. Naravno, malo ovih podataka je istorijski dokumentovano, stoga nam ostaje da nagađamo i verujemo u priče koje nam se možda najviše dopadaju i imaju smisla. Prvo što treba napomenuti je da se prostor pod nazivom Vračar uopšte nije nalazio na mestu današnje opštine. Vračarem se zvao deo oko sadašnjeg Tašmajdana, stoga se često brkaju činjenice da su mošti svetog Save spaljene na Vračaru, kada su zapravo spaljene upravo na Tašmajdanu, jer je to bila jedino uzvišenje odakle se dim mogao jasno videti. Ime “Vračar” nastalo je zahvaljujući činjenici da se duž današnj vračarske opštine prostirao carigradski drum, na čijim su obodima obitavali cigani i nudili svoje usluge, jer ih Turci nisu puštali u grad. Tako se duž puta moglo naći za svako ponešto, a između ostalog su tu bile i gatare koje su proricale sudbinu, iliti vračale, pa je odatle i potekao i danas aktuelni naziv, Vračar.

Na kraju, prema nekim izvorima kao što je sajt grada Beograda, ime današnje beogradske opštine možda potiče i od sintagme „vrapčija polja“, jer je mnogo vrabaca bilo nastanjeno upravo ovde (ova teorija nekako najgore drži vodu). Delovi unutar same opštine takođe imaju nazive:

• Što se Čubure tiče, ime je posmatrano kao svojevrsna misterija, dok se novinari i istoričari nisu odmentuli u avanturu da pronađu značenje. Opšte je znanje da je na mestu današnjeg Bulevara oslobođenja proticao plitak potok, i postoje teorije da je naziv Čubura nastao od turskog naziva za plitak mutan potok, ali naš narod se često izgovara turcizmima kada ne ume da objasni poreklo reči, tako da ovo objašnjenje valja uzeti s rezervom. Možda bi najobjektivnije bilo reći da ime dolazi iz romskog jezika, jer su uglavnom oni naseljavali ovaj prostor krajem 19. veka. Čuburski potok je, kao što smo već napomenuli, bio plitak i mutan, stoga je ovde čista, pijaća voda bila veliki problem, ali su se Romi dosetili i na izvoru posadili veliko bure bez dna i tako omogućili puno bure čisto vode u svako doba. Takvo visoko bure na romskom se zove „učoburo“, a Srbi su pojednostavili izgovor pa je tako i nastala današnja Čubura.
• Manjež Manješki park korene svog imena ima u reči francuskog porekla „manege“ što znači konjička škola koja je bila tu sredinom 19.veka, u vreme vladavine kneza Mihaila, a zatim je zamenjena upravo zelenom površinom (Vodič kroz Beograd Ljubice Đorović).
• Grantovac je predeo Vračara koji se prostire duž Njegoševe ulice, a dobio je ime po američkom konzulu Edvardu Grantu koji je ovde izgradio svoju rezidenciju, a zatim je oko nje počeo da se formira novi kraj Beograd, sa mnoštvom rastorana i kafana. Ovaj naziv više nije u čestoj upotrebi (turistička publikacija Grades CC).
• Naselju Crveni krst je nenadani kum bio Gligorije Vozarović, prvi srpski knjižar i izdavač. Verovao je da našao mesto gde su spaljene mošti svetog Save, pa je rešio dag a svojim doprinosom obeleži i tu je 1847.godine podigao veliki drveni krst, koga su zvali Vozarev krst, kao i ceo kraj oko njega. Krst je nekoliko puta propadao i bivao obnovljen, sve do 1933. kada je društvo Sveti Sava na istom mestu podiglo kameni krst crvene boje. Ime se ponovo zalepilo za tamošnji kvart i danas nosi ime Crveni krst (turistička publikacija Grades CC).

• Gradić Pejton iliti zanatski centar Vračar nastao je pre nešto više od 40 godina, kada su beogradske zanatlije počele da okupljaju svoje radionice u ovom kompleksu u obliku saća, po dizajnu arhitekte Ranka Radovića. I danas ovde možete naći razne dućane gotovo zaboravljenih zanata, kao što su ručne izrade kandila, kao i duvači stakla. Politika piše da je ovde i dalje jedno od boemskih četvrti Beograda, gde mnogi Čuburci dolaze da divane i uživaju u duhu prošlog veka. Tu se može naći i kafana „Čubura“, jedna od retkih preživelih od legendarnih kafana koje su nekada bile glavno obeležje Vračara. Tu je i džez klub Rif, u kome se petkom i subotom možete opustiti i popiti piće u neobičnom (istina, pomalo oronulom i prenatrpanom) ambijentu uz bluz i džez. Čini se da Pejtonu već neko vreme ističe rok trajanja, ali ovde svejedno i dalje možete pronaći ponešto zanimljivo, ako ništa drugo, onda dobar roštilj, jedinstvene suvenire i karakterističarn duh Vračaraca koji ovde žive i rade.

• Priča o nastanku Centralnog groblja prilično je turobna i svedoči o teškim vremenima kojima je bio podvrgnut ne samo Vračar, nego i ceo Beograd. Sa ovom pričom nije upoznato mnogo Beograđana, našli smo je maltene kao fusnotu u jednom od tekstova na sajtu opštine Vračar. Naime, za vreme Drugog svetskog rata, kada se već uveliko šaputalo o kraju rata i svi su počinjali lakše da dišu, desio se neobjašnjivi masakr koji nikada nije dobio valjano objašnjenje. Engleski, saveznički bombarderi su tokom preletanja preko prijateljske teritorije Beograda iz nekog sumanutog razloga izbacili čitav tovar bombi direktno na čuburski kraj. Ovaj dan, 30.april 1944. godine, u analima je zabeležen kao Krvavi Uskrs. U bombardovanju je poginulo oko 2000 ljudi, i u svrhu njihovog sahranjivanja, osnovano je Centralno groblje. Postoje nagađanja da je na bombama pisalo “Srećan Uskrs” , ali niko zasigurno ne zna šta se dogodilo i zašto, jer su dokumenta zapečaćena.
• Kafane su jedno od glavnih obeležja Vračara (mada bi se slobodno moglo reći i čitavog Beograda), ali su ovde kafane ustanove, način življenja, moglo bi se reći. Prema nekim izvorima, prve kafane otvorene u baš u Beogradu. U poslednjim decenijama 19.veka Vračar, osobito Čubura, bilo je stecište kafanskog života, koji je podrazumevao mnogo više od kariranih stolnjaka i najpogodnijih poza za selfi. Kafane su u jednom periodu bili kulturni epicentri, mesta gde ste mogli susresti uticajne i poznate ličnosti iz srpske istorije, u kafani Kolarac je održan prvi ikada sajam knjiga, svi noviteti sveta koji se sve više zahuktavao van srpskih granica nekako su uvek svoje mesto prvo nalazili u mehanama tadašnjice. Očigledna je sprska sklonost ka divanjenju i beskrajnom ispijanju kafa (čemu su prve kafane i služile, otuda i naziv) i razglabanju u ispraznim temama, pa i danas na Vračaru imamo kafane koju možda nisu održale sjaj svojih predaka (kao Kikevac na primer), ali se i dalje koliko-toliko dostojanstveno drže. Trandofilović (Nevesinjska 2, sa pogledom na Makenzijevu), Čubura (u gradiću Pejton) i Sokolac (u Maksima Gorkog 43) možda su najbolji predstavnici posleratne kafanske tradicije, i ovde možete naći srpsku trpezu i duh, a nekim večerima čak i živu muziku, kao i stalne posetioce Vračarce kojima je kafana uveliko draža kuća od sopstvene.

• Podaci koji se mogu naći i na samom Mekdonalds sajtu je da je upravo na Slaviji u martu 1988. otvoren prvi Mekdonalds restoran u jugoistočnoj i centralnoj Evropi, a taj Mek je na istom mestu i danas, zajedno sa još desetinom istoimenih rastorana svuda po Beogradu. Samo godinu dana nakon otvaranja, ovaj Mek uspeo je postao svetski rekorder sa preko dva miliona usluženih gostiju.
• Izraz Mitićeva rupa zvuči kao neko grotlo ulaza u pakao, i ovo mesto već decenijama prate svakojake priče o prokletstvima koje je bacio Vlada Mitić na sopstvenu zemlju koja mu je oduzeta od komunističke stranke koja je stupila na vlast nakon Drugog svetskog rata. Priča kaže da je Mitić, vrlo imućan i snalažljiv trgovac, tu planirao da izgradi svoju robnu kuću, ali da ga je ratna napast omela i nikada za to nije ni dobio priliku. Dugo nakon toga (nakon što je bačeno prokletstvo, kako Beograđani kažu), zemlja nije mogla biti korišćena, ma kakvi da su joj namene bile, sve se izjalovilo. Konačno su investitori i ambiciozne individue odustali, a vlasti su na pomen ovog mesta i dalje slegale ramenima i u Mitićevoj rupi nije bilo ničeg sem brisanog prostora. Tu je neko vreme bio postavljen veliki metalni kontejner u kome je živelo dvadeset Roma koji su izbegli sa Kosova, ali na kraju je i to pomereno (BG Info). Danas se čini da je kletva skinuta, ili je barem popustila, pa se na ukrštanju ulica Kralja Milana i Beogradske, na samom ulazu u kružni tok Slavije šepuri dečije igralište, prilično dobro opremljeno i sigurno za srpske standarde. Ovde možete doći i da samo posedite i natopite se sunčevim zracima i nadate se da će vas prokletstvo, ako je ikada i postojalo (ne samo kao izgovor lenjih vlasti), zaobići.