Zanimljivosti iz istorije Beograda – Velika Škola 1808-1813 (Prvi deo)

Ako ste se tokom boravka u nekom od naših apartmana u Beogradu, a posebno onih u centru, obreli u šetnji Gornjim Dorćolom postoji mogućnost da ste nabasali na jednu od brojnih protvrečnosti u njegovoj arhitekturi. Naime, nasred Gospodar Jovanove, gotovo je nemoguće da među mnoštvom zgrada, koje pripadaju art dekou, neoklasicizmu i soc-realizmu, ne naletite na jedan, po izgledu, otomanski kućerak naslonjen na dvorište osnovne škole Mika Perović Alas - ta zgrada je jedan od retkih preostalih svedoka Beograda iz XIX veka i mesto je jedne od najkratkotrajnijih ali i najvažnijih obrazovnih isnsititucija u Beogradu i Srbiji toga vremena. Tekst predstavlja deo predvanja Velika Škola u Beogradu (1808-1813), a ovde ćemo ga objaviti ljubaznošću autora Aleksandra Milivojevića.

Veoma mali broj ljudi mogao bi nešto više reći o Velikoj školi u Beogradu (1808-1813) Ona je još poznata i kao Jugovićeva Velika Škola, vezuje se za Dositeja Obaradovića, ali je nikako ne bi trebalo mešati sa Velikom školom (Akademijom) osnovanom pola veka kasnije u zgradi Kapetan Mišinog zdanja. Škola o kojoj je ovde reč najveći deo svog kratkog postojanja bila je useljena u Zgradu u kojoj se danas nalazi Vukov i Dositejev Muzej na prostoru u tursko vreme zvanom Zejrek.

Inače, tu kuću su Karađorđevi ustanici po ulasku u Beograd konfiskovali od glavnog rizničara grada, kao uostalom i svu imovinu bogatih Turaka. Pre oslobođenja, u periodu turske okupacije, u Beogradu gotovo da i nisu živeli Srbi. Vuk karadžić svojoj „Srpskoj istoriji našega vremena“ koja je bila i ostala izvor prvog reda kda je reč o istoriji Srba s početka XIX veka, – kaže da u zemlji nema drugih Srba do seljaka., jer Srbi ne žive u varošima i gradovima, a i oni koji žive (zanatlije obično) ne računaju se u Srbe zbog načina života.

Međutim, ulaskom Karađorđeve vojske u Beograd, struktura stanovništva grada biva iz temelja izmenjena. Pod turskom vlašću u gradu su sem turaka kao većinske populacije, živeli i Jevreji, Grci, Cincari i Cigani. Ubrzo po osvajanju, Turci pod pritiskom, beže niz Dunav, a u bogate turske kuće se useljavaju ustaničke vojvode. Na ulicama grada je vladala anarhija, mada su ljudi gazda Mladena Milovanovića, jednog od vođa ustanka bili dobro naoružani i zaduženi za čuvanje reda. bilo je ostalo dosta siromašnih Turaka koji nisu imali načina i sredstava da se spasu. Pljačkalo se na sve strane i bitan deo ustanika se tom prilikom dokopao velikog kapitala koji je kasnije korišćen za trgovinu kao najunosnijeg posla…

I same ustaničke vođe morale su se kretati dobro naoružane (po ugledu na Karađorđa, a po Vukovom opisu svakije nosio dve kubure, pušku i jatagan)pod jakom oružanom pratnjom. Ipak red se postepeno uspostavljao, naročito po stvaranju prvih državnih organa odnosno Praviteljstvujušćeg Sovjeta, koji je ustvari imao funkciju vlade. Prvi srpski ministar prosvete je bio Dositej Obradović (1811-1813). Njega je Sovjet proglasio za popečitelja prosveštenija i direktora svih srpskih škola. Njegovom zaslugom dobijena je zgrada u koju je 1808 useljena Velika škola. Kako je bilo i previše prostora u prizemlju je radila i tzv mala škola – osnovna po današnjim shvatanjima.

Ali da vidimo prvo, kakve su zapravo bile prosvetne prilike u to doba? Pre svega, veoma je mali broj pismenih ljudi, već su skoro svi, računajući i Karađorđa i njegove vojvode bili nesposobni da se valjano potpišu. Učenih je bilo dve vrste. Jedno si bili Srbi iz austrougarske carevine i oni su se školovali u Sremskim Karlovcima, Pešti, Beču i slično, dok su drugo bili Srbi izturske carevine, takozvana raja. Iz tog sloja je usled nepostojanja škola jedan mali broj uspevao da se opismeni. Vuk Karadžić govori da su đaci sami išli da traže nekoga ko bi ih mogao naučiti i opismeniti. To su obično bili pojedini kaluđeri koji su pod okriljem manastira držali školu u kojoj se izučavao bukvar, časlovac i psaltir- osnove pismenosti što je značilo umeti čitati ili napisati neki tekst.

Uglavnom je vladalo pravilo – gde je učitelj, tu je i škola. Učenici su bili različite starosti, od 6 do 20 godina, učilo se po pravilu tri godine ako bi škola u nesigurnim prilikama uspela toliko da opstane, Zato nije bilo ni školske godine, svako je napredovao individualnim tempom. Knjige su bile retke, udžbenici nisu postojali, a pisalo se i po kori i po lišću, osim hartije koja je bila odveć dragocena. Koristila su se guščija pera a ,astilo se spravljalo od čađi, baruta ili kakve boje.

Smatralo se da bez batina – telesne kazne nema školovanja., a tradicionalne kazne za đake su bile: stajanje, klečanje i zatvor. Nikavo čudo da su škole oskudevale u učenicima, posebno ako se još uzme u obzir da su đaci morali da plaćaju učitelja, a neretko i da rade sve dodatne poslove u vreme nastave.

Za vlade Crnoga Đorđija ukupno je radilo oko 40 malih škola, od toga dve u Beogradu (jedna je bila za pokrštenu decu turske sirotinje). Ženska deca se nisu školovala.
Ipak, najveći problem bio je učiteljski kadar. Bilo je tu lica raznih struka i slabom motivacijom za vršenje svoje dužnosti. Zna se da su bili oslobođeni od poreza, pošto nisu imali „ni kuće ni baštine“. Zato bi, čim im se ukaže prilika, napuštali školu i prihvatali kakav pisarski posao u službi trgovaca i viđenijih ustanika.

Stvaranje i rad državnih institucija za vreme I srpskog ustanka iziskivao je potrebu za obrazovanim i stručnim ljudima koji su bili sposbni da vode državne poslove. O tome najbolje svedoče reči iz govoro Krađorđa na otvaranju Velike Škole u Beogradu 1. septembra 1808 godine:

„Vidite mi imamo dovoljno mišica za odbranu Srbije, ali nemamo dovoljno veštih ljudi za upravljanje. Da mi znademo državu voditi, onako kako znamo voditi vojsku, drugačije bi sada stajali“

a obraćajući se đacima

„Slušajte vi vaše učitelje, i poštujte ih; ja njih ne razlikujem od mojih vojvoda; učitelj i vojvoda preda mnom su ravni“.

Tačno je da su nove prosvetiteljske ideje, do vođe ustanka došle psoredstvom Dositeja, i da je on ustvari imao značajan ugled kod Karađorđa i to je koristio da bi među Srbe uveo prosvetiteljstvo (On je čak doneo i prvi krompir u Srbiju), ali zasluga za osnivanje pripada jednom drugom Srbinu – Ivanu Jugoviću. Rođen je u Somboru, 1772. u svešteničkoj porodici. Prava završava u Pešti, zatim postaje profesor u Karlovcima i sekretar ministarstva Stratimirovića. Zbog spletki napušta vladičanski dvor i priključuje se ustanicima u beogradskom pašaLuku.Čovek očiglednih sposobnosti, dobija visoko mesto u tadašnjoj vlasti. Radio je na nacrtu ustava i zakona, vršio je poverljive diplomatske misije, osnovao Veliku školu i kratko vreme u njoj predavao.. Navukao je na sebe veliki broj neprijatelja i zajedljivaca i umro u Beču kao izbeglica u skloništu za internirane osobe nakon propasti I srpskog ustanka.