Tašmajdanski park je jedan od najvećih i najlepših parkova u strogom centru Beograda. Na takvom je mestu da ga je teško zaobići, a tokom poslednjih pedesetak godina postao je omiljeno sastajalište, mesto za igru, opuštanje i uživanje. Kao i druge delove Srbije, ni ovo mesto nije zaobišla duga i zanimljiva, ponekad veoma čudna istorija. Ime ovog kraja, Tašmajdan, turskog je porekla. Reč „taş“ znači „kamen“, a „maden“ znači „rudnik“, ili jednostavno rečeno – kamenolom. Tašmajdan je vekovima predstavljao glavni gradski izvor kamena, a kasnije i šalitre. Prirodni tuneli u stenama ispod njega služili su građanima i vlastima kao skloništa, a onda i kao skladišta i skrovišta. Turci, naravno, nisu bili prvi koji su otkrili obilni izvor građevinskog materijala. Tašmajdan je obavljao istu funkciju najmanje dva milenijuma unazad, još od vremena Rimljana. Od njegovog krečnjaka napravljeni su oni rimski sarkofazi koji leže svuda po gradu i istesan je svaki kamen ugrađen u Beogradsku tvrđavu.
Istorija
Prostor Tašmajdana, koji je do 19. veka bio periferija jednog malenog pograničnog grada, svedok je burnih istorijskih dešavanja kakvih nam nikada nije manjkalo.
Pomenimo na kratko Vračar, iako se Tašmajdan nalazi na Paliluli. Kaže priča da su ime i delo Svetog Save bili tako duboko usađeni u tradiciji srpskog naroda, da je Sinan paša odlučio da im tu svetinju oduzme. Pomislio je da će, ako uništi Savine mošti, porobljenim ljudima ubiti nadu. Možda je ponajviše hteo da odvrati Srbe od bune, zbog ustanaka koji su u tom trenutku bujali u turskom Banatu. Prema zapisima, posmrtni ostaci tela Svetog Save spaljeni su na najvišem proplanku na Vračaru. Rekli bismo, tamo gde je podignut Hram Svetog Save, jel’ ? E nije. Ispostavilo se da najverovatnije to nije bio Taj Vračar.
Naime, 1895. godine Društvo za izgradnju Hrama Svetog Save izabralo je polunasumičnu lokaciju. Delovalo im je to kao logično i praktično rešenje, a odgovaralo je opisu „brda sa kog je lomaču video ceo grad“.. Ipak, nekolicina istraživača utvrdila je da je u Sinanovo vreme pomenuti „vračarski proplanak“ bio daleko od današnjeg Hrama, odnosno na Tašmajdanu, i da je do „pomeranja“ došlo u toku narednih vekova. U to nije teško poverovati, jer Tašmajdan se danas naslanja na Vračar, pa je nekada mogao biti i njegov deo. Da li je to mesto spaljivanja i zaista autentično niko nije dokazao, ali mnogi podaci ukazuju da jeste.
Prilikom opsade Beograda 1806. Karađorđe i 3000 njegovih ustanika postavili su logor baš na Tašmajdanu, koji je tada bio glavni izlaz iz grada prema Smederevu, i odatle su držali Turke pod opsadom. Karađorđe nam ubrzo posle toga više nije trebao i, po staroj narodnoj tradiciji, njega smo se otarasili. Zato, na žalost, nije mogao da vidi rezultate svoje i Miloševe borbe na istom tom Tašmajdanu. U blizini parka, kod nekadašnje Batal-džamije, a današnjeg Doma Narodne skupštine, javno je pročitan Hatišerif, zvanični ferman sultana Mahmuda II. Ovim ukazom Srbija je 1830. godine dobila autonomiju i status vazalne kneževine, a trgovac Miloš Obrenović postao priznati knez.
Napad NATO alijanse 1999. godine na tadašnju Jugoslaviju najteži je trenutak u novijoj istoriji Tašmajdana. Bombardovana je zgrada RTS, u Aberdarevoj ulici, na severnom izlazu iz Tašmajdanskog parka.Tada je, pod izgovorom da je državna televizija postala legitimna vojna meta, poginulo 16 nedužnih radnika. Nekadašnja zgrada RTS je uništena, a unutrašnjost susednog dečjeg pozorišta Duško Radović, od samog pritiska eksplozije, kompletno je razneta. U čast nastradalih, na ulazu u park iz Aberdareve postavljena je spomen-ploča sa njihovim imenima.
Tašmajdansko Groblje
Milenijumi neprestanih ratova pretvorili su tlo Srbije u zemlju stradanja, a njena istorija jeste i duga istorija grobova. Sam Beograd je od svog prapočetka formiran kao važno strateško utvrđenje. Osnovna zamisao nikada nije bila da u njemu žive jednostavni porodični ljudi, već isključivo da vojske ginu za interese moćnih imperija. Beograd je, od kada se zvao Singidunum, pa sve do kraja 19. veka, bio isključivo „ratni grad“, a najpoznatiji njegov „brend“ – borba protiv osvajača.
I tako vekovima. Kao takav, oduvek je bio prekriven grobovima. U međuvremenu su se menjale potrebe grada, sastav stanovništva i broj umrlih, pa su tako i groblja mnogo puta menjala mesta.
Pre nego što će Beograd dobiti Tašmajdanski park, na njegovom mestu je bilo jedno staro groblje. Zvali su ga sasvim originalno, „Novo groblje“, jer je tada bilo najnovije. Po istom principu, kada je tašmajdansko „Novo groblje“ kasnije preseljeno na prostor između Ruzveltove i Severnog bulevara, dobili smo novo „Novo groblje“.
Od kraja 17., pa do početka 19. veka Srbi i ostali neturski pokojnici sahranjivani su na prostoru duž današnje Brankove ulice i u neposrednoj okolini, na „varoškom groblju“. Godine 1828., naredbom kneza Miloša, hrišćansko stanovništvo dobija Novo groblje na Tašmajdanu. (Golubović, Nikolić – Beograd ispod Beograda, 2004) Vešt „istraživač“ još uvek može pronaći ostatke nadgrobnog spomenika, odmah pored zgrade Seizmološkog zavoda.U današnjem ambijentu taj kamen se lepo uklapa u park, svojim belilom čak oplemenjuje travnjak i ničim ne podseća prolaznike da je to što jeste, odnosno deo nečijeg groba.
Čudno je bilo to tašmajdansko groblje za današnja shvatanja. Zvanična dokumentacija o sahranjenima nije postojala. Bliže informacije su se mogle čuti samo od grobljanskog crkvenjaka, koji je pamtio podatke o preminulima. Nadgrobni spomenici su vađeni i prerađivani u „nove“, a groblje je podsećalo na šumu koja je slučajno izabrana za sahranjivanje, napuštenu i zaraslu. (Golubović, Nikolić – Beograd ispod Beograda, 2004) Još jedan proizvod našeg „tradicionalnog“ nemara, ili kako su ondašnje novine pisale 1880. godine, „mesto na kome za mrtve nema nikakvog pijeteta“ (Videlo, 1880). Nešto uređeniji deo groblja bio je samo onaj uz crkvu, gde su grobovi zaslužnih građana bili bolje čuvani i lepo obeleženi (Golubović, Nikolić – Beograd ispod Beograda, 2004).
Isti takav, nehajan odnos naši preci su imali prema mrtvima i 1886. godine, kada je formirano Novo groblje u Ruzveltovoj. Planirano je da se svi posmrtni ostaci sa Tašmajdana prebace na novu lokaciju. Kako to obično biva, naši imućni i ugledni sugrađani ubrzo su preneti na današnje najveće gradsko groblje, a za ostale je taj proces tekao znatno sporije. Tako su mnogi zauvek ostali ispod Tašmajdanskog parka (Golubović, Nikolić – Beograd ispod Beograda, 2004). Naravno, sve je to prećutano, ili se šapatom prepričavalo, da bi se onda ubrzo i zaboravilo.
Kažu da je najveselije na tašmajdanskom groblju bilo tokom proslave crkvene slave, na dan Svetog Marka. Tada bi se čitav taj prostor ispunio šatrama i sklepanim šupicama. Narod se oblačio svečano, pilo se i slavilo, a grobljem bi odjekivala muzika, dok bi se mladi s čežnjom pogledavali, igrajući u veselom kolu, između i okolo spomenika. (Golubović, Nikolić – Beograd ispod Beograda, 2004) Vašar bi trajao nekoliko dana, a odnos prema mrtvima očigledno je bio nešto drugačiji nego danas. Iako ne tako davno, nešto drevno i pagansko vuklo se za nama i još uvek je bilo veoma snažno.
Podzemlje Tašmajdana
Sa „zadnje“ strane Tašmajdana, prema ulici Ilije Garašanina, nalaze se ulazi u pećine ispod njega. Veće interesovanje javnosti za lagume pod Beogradom, pa i Tašmajdanom, poslednjih decenija su pokrenuli entuzijasti iz Speleološkog saveza i zaljubljenici poput Zorana Nikolića i Vidoja Golubovića, autora značajnih dela o beogradskom podzemlju. Zahvaljujući njihovim naporima, povremeno se organizuju i turističke posete ovom prostoru, koji je inače uvek zaključan.
Jedan ulaz u podzemlje, iz Aberdareve, nalazi se prekoputa zgrade RTS. Preostali ulazi nalaze se iznad i iza Stadiona Tašmajdan, u krečnjačkim stenama čija je geološka starost procenjena na šest do osam miliona godina.
Očigledno je da se sa ove strane nalazio kamenolom, a dokazi se mogu videti svuda u zidovima pećina. Pravilni svodovi i iskopane rupe ravnih linija, svedoče o tome da je ovde vekovima, bez prestanka, radio kameni rudnik. (Golubović, Nikolić – Beograd ispod Beograda, 2004) Istorijski izvori navode da su srpske vlasti, od nastanka Miloševe kneževine, pa do nemačke okupacije, posvećivale veliku pažnju izučavanju i planiranju potencijalnih odbrambenih struktura ispod Tašmajdana Pećine su tokom ratova služile narodu kao skloništa, kako tokom 1915., tako i u bombardovanju 1941.
Tokom Drugog rata nacisti su prisvojili taj prostor, znatno ga ojačali, proširili i koristili kao sklonište Komande za jugoistok i Gestapoa (Golubović, Nikolić – Beograd ispod Beograda, 2004). Postoje svedočenja da je jedan od tunela direktno vodio do zgrade Gestapoa, na Trgu Nikole Pašića (Golubović, Nikolić – Beograd ispod Beograda, 2004). Toliko je „crvotočina“ izbušeno u tlu ispod Tašmajdanskog parka da bi bilo veoma teško zaključiti, bez opsežnih istraživanja, ko je sve i zbog čega kopao. Zbog mnogobrojnih šupljina u steni ispod njega, kako kažu neki podaci, sportski centar „Tašmajdan“ je znatno manji nego što je planirano. Zaključeno je da bi veći objekat imao za toliko veću masu da bi se stvorila opasnost od urušavanja tla (Golubović, Nikolić – Beograd ispod Beograda, 2004).
Mnogi podzemni prolazi su danas zazidani zbog bezbednosti (neki su bili minirani, a neki urušeni), a mnogi su verovatno još uvek nepoznati. Jedna od dostupnih pećina, ispod tribina tašmajdanskog stadiona, krije na svom kraju veliki broj misterioznih hodnika. Ovi zazidani prolazi vode „na sve strane“ i za većinu se ne zna gde završavaju. U četvrtom ulazu u podzemlje, onom koji je najbliži bazenu, nalazi se veliki broj prolaza za koje se pretpostavlja kuda idu. Tu je hodnik koji verovatno vodi prema Pravnom fakultetu, zatim jedan u smeru zgrade dvora u Pionirskom parku, pa prolaz prema zgradi Narodne Skupštine i još jedan, prema parku Manjež (Golubović, Nikolić – Beograd ispod Beograda, 2004). Bilo bi divno pretpostaviti kakvo turističko i arheološko bogatstvo bi predstavljao ovaj podzemni svet, samo da postoje sredstva i volja da se on otvori. Tokom 1994. godine zahuktala se ideja o obimnim istraživanjima beogradskog podzemlja, izgledalo je to gotovo izvesno, ali se od toga ubzo i odustalo, zbog nedostatka novca.
Crkve na Tašmajdanu
Na prostoru uz današnju Crkvu Svetog Marka, s njene desne strane, stajala je stara bogomolja istog imena, ili Palilulska crkva, kako su je tada zvali. Neke teorije kažu da su tadašnje srpske vlasti želele da obeleže Tašmajdan, kao mesto spaljivanja moštiju Svetog Save, ali nisu smele da pokažu Turcima šta stoji iza svega. Zato su rešili da pronađu „zamenu“ za Savu, u obliku Svetog Marka i njemu su posvetili novu crkvu. Nju je podigao knez Miloš Obrenović 1835., uz finansijsku pomoć trgovca Lazara Panče, a srušena je 1942., pošto je bila teško oštećena u požaru tokom aprilskih bombardovanja. Tada su iz starog zdanja u novu crkvu, koja je već bila izgrađena, preseljeni posmrtni ostaci kralja Aleksandra i kraljice Drage Obrenović, kao i kneza Milana II Obrenovića, kneževića Sergija Obrenovića, Ane Obrenović i nekoliko crkvenih velikodostojnika.
Nova Crkva Svetog Apostola i Evangeliste Marka sagrađena je između 1931. i 1940., po projektu arhitekata Petra i Branka Krstića, koji su inspiraciju pronašli u manastiru Gračanici. Kako je uticaj Crkve u zemlji znatno opao posle Drugog svetskog rata, radovi na uređenju unutrašnjosti su usporeni i do danas nisu završeni. Ventilacija, freske, rasveta i ozvučenje još uvek nedostaju, a da li će ih i kada biti – niko ne može da kaže. U unutrašnjosti crkve se nalaze grobovi ranije pomenutih Obrenovića, nekoliko episkopa i vladika, patrijarha Germana, ktitora starog hrama Lazara Panče, kao i najvećeg srednjovekovnog srpskog vladara, cara Dušana Silnog.
Iza ovog velelepnog hrama je još jedna pravoslavna, ruska, Crkva Svete Trojice. Nakon Oktobarske revolucije, veliki broj pripadnika ruskog višeg staleža pobegao je u Srbiju. Ovaj svojevrsni simbol tadašnjeg rusko-srpskog prijateljstva belogardejci su na Tašmajdanu podigli 1926., po projektu arhitekte Valerija Staševskog, i u njen temelj položili grumen majke Rusije. U unutrašnjosti crkve je, po sopstvenoj želji, 1929. godine sahranjen general ruske Bele armije, baron Petar Nikolajevič Vrangel.
Kafane na Tašmajdanu
Bašta restorana Madera dobrim delom zalazi u „teritoriju“ Tašmajdanskog parka i izlazi na Bulevar kralja Aleksandra. Nekada je to bila jedna od najpoznatijih gradskih kafana. Pre ove današnje, na njenom mestu je stajala manja zgrada, a u njoj se nalazila kafana Smederevo. Kada je 1937. godine izgrađena nova višespratnica, prizemni lokal u njoj ponovo je postao kafana, ali sa imenom Madera. U posleratnom Beogradu Madera je najviše bila poznata kao stecište fudbalera i funkcionera Fudbalskog kluba Crvena Zvezda, koji su imali dogovor sa upravom restorana da se tu hrane. Tako su najviđeniji gosti bili Dragoslav Šekularac, trener Miljan Miljanić, zakleti zvezdaš i glumac Ljuba Tadić, poznati novinari Miroslav Radojčić, Predrag Milojević, Slava Đukić i mnogi drugi. Danas u restoranu nema toliko novinara ili glumaca, a i duh mesta je daleko od nekadašnjeg. Iako ponekad u njega zađu i obični ljudi, Maderu danas najviše posećuje elitna publika, koja smatra da joj se stil života i dizajn cipela prirodno uklapaju u luksuzni enterijer sa suptilnim dodirom Pariza, Njujorka i Londona.
Kafana Poslednja Šansa, danas kafić Šansa, bila je popularno sastajalište mladih, a posebno onih iz Pete beogradske gimnazije i sa Pravnog fakulteta.Ako je tačna pretpostavka po kojoj je Sveti Sava spaljen na Tašmajdanu, onda je to bilo baš na mestu gde je danas ovaj lokal. Ime je dobila zato što je i doslovno predstavljala poslednju šansu za izlazak. Kafana je radila celu noć i tu su se skupljali svi koji su se vraćali iz noćnog provoda, pa je tako postala kultno mesto urbane omladine između šezdesetih i osamdesetih godina prošlog veka.
Seizmološki zavod
Seizmologija je u Srbiji počela ozbiljno da se proučava nakon velikog zemljotresa 1893. godine. Odlukom veća Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, 1909. je podignuta zgrada Seizmološkog zavoda na Tašmajdanu, kao prva stalna seizmološka stanica, a istu funkciju ona ima i danas. Zgrada predstavlja delo čuvenog srpskog arhitekte Momira Korunovića, a od 2007. godine nalazi se na spisku zaštićenih spomenika kulture.
Park
Projekat parka u ovim granicama i, manje-više, sličnog izgleda, nastao je 1950. godine, posle usvajanja Generalnog urbanističkog plana, a izgradnja je dovršena 1954. godine.
Forma parka, izgrađenog po planovima Aleksandra Đorđevića i Radomira Stupara, ukazuje na ondašnja nastojanja da budemo normalna zemlja, sa jasnom vizijom urbanog razvoja i potreba jedne metropole. U međuvremenu mu se lice nije mnogo menjalo, a za to vreme postao je zaista jedna od omiljenih gradskih oaza i sve tako, do njegove rekonstrukcije 2008. godine. Tada smo, na opšte iznenađenje i sporadično oduševljenje, u njemu po prvi put ugledali i neke veće promene. Položaj pešačkih staza mahom je ostao isti, položaj travnjaka i cvetnih leja takođe. Posečeno je više desetina stabala i zasađeno više trave, a ugrađena je nova, modernija rasveta. Uređena su dečja igrališta, izgrađeni šahovski paviljon i otvorena teretana. Između glavnih staza dodate su stazice za trčanje, a na širokom prilazu iz Beogradske ulice podignuta je raskošna, muzička fontana.. Šetalište je svuda pokriveno kockom, umesto asfaltom, a pored te staze koja dolazi od Beogradske ulice dobili smo i dva nova spomenika.
Skulpture na Tašmajdanu
Desno stoji statua jednog od najvećih srpskih pisaca novijeg doba, profesora Milorada Pavića. Njegova dela prevedena su na desetine svetskih jezika, a Hazarski rečnik se još uvek čita i iščitava širom planete.Sa leve strane staze nalazi se spomenik preminulom vođi Azerbejdžana i, ujedno, ocu njihovog današnjeg predsednika, Hejdaru Alijevu. Njegovo ime i doprinos čovečanstvu prilično su nepoznati osim, naravno, njegovim zemljacima. Mada je malo kome bilo jasno šta će nama taj čovek u parku, kasnije smo saznali da je Beograd bio obavezan ugovorom o finansiranju da izgradi spomenik. To je, kažu, standardni zahtev Azerbejdžana prilikom doniranja novca za međunarodne prijateljske projekte. Spomenik su postavile, dabome, srpske kolege azerbejdžanskog političara, pa sve to onda izgleda nekako prirodnije.
U parku se, od ranije, nalazi još i bronzana sedeća figura slavne pesnikinje Desanke Maksimović, kao i spomenik podignut u sećanje na decu nastradalu u bombardovanju 1999. godine.
Tašmajdanski park često je služio kao otvoreni izložbeni prostor, pa je u njemu tako ostao veliki broj skulptura naših poznatih vajara, da ga trajno ukrašava – Don Kihot, Zlatna šuma, Penjalica, Pobeda, Vepar, Ležeći akt, Tobogan, Kućište…
Mali Tašmajdan je produžetak velikog parka i nalazi se prekoputa Beogradske, a izlazi još na Karnegijevu i Ulicu Ilije Garašanina. Na ovaj deo parka se naslanjaju Pravni fakultet, hotel Metropol i čuvena mala benzinska pumpa, a u neposrednom komšiluku su i zgrada Arhiva Srbije i Tehnološki fakultet.
Stadion
Priča o Tašmajdanskom parku i njegovoj okolini ne bi bila potpuna bez stadiona Tašmajdan. Izgrađen je 1954. godine iza nekadašnjeg kamenoloma, podno litice na kojoj se nalazi Šansa.Bio je to centralni gradski stadion, na kom su se održavala velika sportska takmičenja kao što je Evropsko košarkaško prvenstvo 1954., Dejvis kup 1956., ili Svetsko rukometno prvenstvo za žene 1957. godine. Tokom 1971. godine na njemu smo ugostili čak i špansku koridu. Dugi niz godina teren je služio košarkašima Zvezde i Partizana, a zimi je bio domaćin hokejašima i rekreativnim klizačima. Ovde su organizovane i igranke, koncerti i druge manifestacije. : Još je tokom devedesetih stadion prestao da funkcioniše, pošto je bio u očajnom stanju. Kamene tribine su se raspadale, vlaga i starost potpuno su uništili unutrašnjost, a u podzemne prostorije ulazila je voda. Sve ređe su koncerti organizovani na njemu, a o sportu ovde odavno više niko ne razmišlja. I onda je 2011. pokrenuta inicijativa o renoviranju legendarnog stadiona. Nadležni su tada obećali da će radovi biti gotovi do kraja te godine, a kako je obnova još uvek u toku možemo zaključiti dve stvari. Ili je neko pogrešno predvideo rokove završetka, ili za nas još uvek traje jedna veoma veoma duga 2011. godina.
Strawberry Tree
U ovoj mešavini blesavih i teško spojivih kontrasta, postoji i jedna tačka koja uliva nadu u budućnost. : Naime, iste te 2011 godine, jedna mala domaća firma je uspela da osvoji prvu nagradu sa svojom idejom o dostupnosti obnovljivih izvora energije. Ovi pregaoci su izmislili prvi javni solarni punjač za mobilne telefone – i jedno od prvih mesta gde je postavljen je upravo u Tašmajdanskom parku. Na Strawberry drvetu možete dopuniti bukvalno svaki telefon – desetak različitih kablova koji su obeleženi markom proizvođača se nalazi sa obe strane punjača. Dok se vaš ljubimac puni vi možete uživati na klupi u lepom pogledu. Danas su ovi punjači prisutni u nekoliko velikih gradova Evrope a od 12 oktobra 2015 i u poslovnoj četvrti Canary Wharf u Londonu. Hej, teško je ne biti ponosan na njih.
Be First to Comment