Beogradski Parkovi 8 – Zemunski park

Lokal-patriotizam svojstven je stanovnicima svih delova Beograda. Međutim, kada bi se skupile sve lokal-patriote iz svih delova Beograda i merile svoj lokal-patriotizam sa stanovnicima Zemuna, Zemunci bi ih nadjačali. Bez sumnje. Jer, oni žive u „svom gradu“. Taj grad je doista jedan mikrokosmos u kome živi duh starina keltskog Taurunuma, austrijskog Semlina, ovdašnjeg Zemuna. Uostalom, oni tvrde da postoji mnogo delova Beograda, a samo jedan „grad u Beogradu“.

Tek što sa širokih novobeogradskih bulevara zakoračite u uske zemunske uličice i krenete prema centru današnje opštine, a nekadašnjeg grada, naiđete na čuveni Zemunski park. Možda bi neko rekao da je čuven „kako za koga“, ali je sigurno da ga ljudi koji nisu iz Zemuna, a neki deo svog života za njega vežu, vole možda jednako kao i oni pravi Zemunci. Zaista je veličanstven taj park koji se prostire skoro od Glavne ulice (da, naziv ulice je – Glavna) do početka Tošinog bunara. Na blizu osam hektara površine ponosno čuva jednu od prvih gimnazija u našoj zemlji, osnovnu školu, fakultet, kasarnu, dve crkve, halu „Pinki“… Park je doslovno izrastao iz blata, rastao je sa Zemunom, kako uostalom i govori etimologija naziva (slovenska reč zemlin – grad od zemlje). Kad smo kod naziva, “Zemunski park” nije zvaničan naziv, već je to od Prvog svetskog rata “Gradski park”. Do tada se zvao “Mali park” (u daljem tekstu ćete videti od kada i zašto), pa “Elizabet-park” (po kontroverznoj austrijskoj carici Elizabeti Bavarskoj).

Da bismo bolje razumeli Zemunski park, moramo se vratiti u vreme kada je Zemun bio grad koji se nalazi na tlu Austrije, a Beograd grad pod vlašću Turaka. Austrijska monarhija, kao pogranični pojas, imala je zadatak da zaštiti Evropu od prodora kuge iz Turske. Najpogodnije tačke za trgovinu između ova dva sveta bili su niko drugi do nekadašnji Singidunum i Taurunum. Austrija se štitila limesom, sagrađenim 1699. godine po uzoru na one rimske, sa čijih je čardaka vojska osmatrala i čuvala svoju teritoriju od potencijalnih prenosilaca bolesti. Kako je novac uvek bio i biće važan faktor u svim konfliktima, Austrijanci nisu mogli da preseku sve trgovinske veze sa Turskom. Rešenje su pronašli u izgradnji karantina – Kontumaca, 1730. godine na prostoru današnjeg Zemunskog parka. Kontumac je opasavao veliki zid od cigle, čiji se malobrojni ostaci i danas mogu videti u parku, a na obodu je bio kanal pun ustajale vode. Svi putnici i roba koji iz Turske dođu u Austriju neko vreme provodili su u Kontumacu. Ukoliko bi se na lekarskom pregledu utvrdilo da su putnici zaraženi nekom bolešću, ostajali bi u kućama u okviru karantina 50, odnosno 21 dan. O njima je brinula posluga koja nije smela da ih dodiruje, a hranu i ogrev su plaćali sami. Na poseban način su protiv zaraznih bolesti u magacinu tretirane roba i pošta.

Kontumac je postojao skoro 150 godina, kada je ugašen, a zemljište prodato zemunskom Magistratu i Ugarskoj finansijskoj direkciji. Park je ostao zapušten sve do odluke Gradskog veća Zemuna, slobodnog Kraljevskog grada, da ovaj prostor preuredi u šetalište i Malu realku (četvorogodišnju školu) podigne u Veliku (sedmogodišnju školu). Ranije je na mestu škole bila zgrada za sobama prenoćište kontumacista. Tako je 30. maja 1880. godine otvoren „Mali park“ koji je obuhvatao samo prostor oko škole, potonjih godina proširivan do ovakvog kakvim ga znamo.

Ono što verovatno ne znamo je da je Zemunski park bio boravište brojnih slavnih ličnosti iz srpske i svetske istorije. U Kontumacu je boravila plejada velikana: Alfons de Lamartin, Karađorđe, Joakim Vujić, Hans Kristijan Andersen… U njemu je službovao i Todor Radičević, otac Branka Radičevića. Danas stazama kojima su oni šetali, provodeći dane u karantinu, šetaju đaci gimnazije i osnovne škole, i studenti. Zato je Zemunski park postao park prvih ljubavi, druženja, osmeha, park mladosti. Kao i u svakom parku, penzioneri na klupama čitaju novine, a roditelji mlađe dece ih dovode u delove parka za igru. Za prošla vremena vezuje ih jedino što je iz doba karantina ostalo – dve crkve, katolička i pravoslavna, koja je omiljeno mesto Zemunaca za Badnje večeri, kada se oko crkve okupi veliki broj ljudi, pali badnjake i ispija kuvano vino.

Najistaknutija zgrada na javnoj površini Zemunskog parka je Zemunska gimnazija, na čijoj fasadi još uvek stoji natpis “Velika realka”. Malo je škola čiji đaci imaju takvu privilegiju da im se škola nalazi u jednom parku, posebno ovakvom. Nekada se časovi fizičkog održavaju izvan škole pa kolone dečaka i devojčica u belim majicama trči stazama između spomenika, crkava, klupa i 1300 stabala, od kojih 15 imaju status zaštićenog dobra. Tada se događaju i prave avanture skrivanja đaka koji su pobegli sa časa od profesora koji naiđu. Uobičajeno mesto za provođenje vremena ispred škole tokom velikih odmora su dva stabla retke i zaštićene Pterokarije, koja svojim stogodišnjim granama prave prostor za sedenje.

Nekada manje konzervativni profesori drže nastavu u parku ili probu školskog hora, a nisu retke ni samoorganizovane grupe đaka koji uz gitaru i pesmu uživaju u neobičnom „školskom dvorištu“. Iz susedne muzičke škole Kosta Manojlović celoga dana dopiru zvuci klavira, violine ili operskih pevača. Tu su i studenti Poljoprivrednog fakulteta, koji vreme između predavanja i ispita prekraćuju preslišavanjem na klupama, u daleko udobnijem ambijentu od fakultetske čitaonice. Vesela atmosfera kojom odiše čitav prostor nimalo ne liči na vreme kada je tu vladao strah od smrtonosnih bolesti. Ipak, noć je drugačija. Noću park postaje, kao i većina parkova u Beogradu, stecište svega i svačega. Kada padne noć se u strahu od neprijatnih situacija kroz Zemunski park prolazi isključivo centralnom stazom. Krošnje stogodišnjeg drveća zaklanjaju slabo javno osvetljenje i tada bočni delovi postaju raj za sakrivanje zaljubljenih tinejdžera ili „sumnjivih“ grupica. Svako traži svoj skriveni kutak, a park je dovoljno velik da ga u njemu mogu pronaći.

Dok se čelnici gradskih institucija (u medijima) trude da očuvaju rimski sarkofag koji godinama propada na travi, prolaznici nonšalantno prolaze pored neobeleženog ostatka zida nekadašnjeg Kontumaca. Đaci Zemunske gimnazije, stare dame, još uvek veruju u legendu da je zgrada nekada bila zatvor, zbijajući šale da je ranije bila namenjena samo ženama, a kasnije proširila delatnost na oba pola. Šalu na stranu, gimnazija stara skoro 160 godina, pod zaštitom države i kulturni spomenik, dograđivana je i renovirana nekoliko puta. Poslednji put je to učinjeno tako da je njen originalni izgled dosta narušen korišćenjem novih materijala, kao što su plastični prozori umesto drvenih. Spomenici La Martinu, Branku Radičeviću i Hačkar koji je isklesao jermeski skuptor Ruben Nalbandjan (znak sećanja na tragičnu pogibiju sedmorice srpskih pilota i mehaničara koji su nosili pomoć unesrećenima posle zemljotresa u Jermeniji 12. decembra 1988. godine) takođe, nisu u najboljem stanju, a gotovo da niko od prolaznika i ne sanja da zarđala metalna kutija išarana grafitima krije jedan od malobrojnih sačuvanih starih bunara. Nekada se tokom jeseni lišće svakodnevno čistilo sa staza, a danas je čitav park prekriven tepihom jesenjih boja. Ipak, klupe su cele, a kante za smeće su “na svakom koraku”, što ne daje toliko loš sveopšti utisak o Zemunskom parku. 

Mi koji nismo rođeni u Zemunu (kako kaže jedan vic – vanzemunci), a volimo ovaj „grad u Beogradu“ i njegov park, možda smo kompetentniji da ga opišemo od izvornih Zemunaca. Trudeći se da budemo objektivni, nadamo se da smo uspeli da vam približimo delić njegove burne prošlosti i vesele sadašnjosti.