Beogradski Parkovi 5 – Studentski Park

Sam centar grada da ne može biti centralniji. Štaviše, na koju stotinicu koraka od piramide koja označava tačku preseka koordinata Belog nam Grada, za koju mnogi tvrde da je masonski simbol.
Pa kako simbol graditeljstva da ne bude u centru grada ? 😉

No, nećemo se baviti tajnim društvima za koje zna ama baš svako, a verovatno vam se u prva tri reda i smučila reč centar.

Dakle, u najsredišnjijem središtu Beograda, a nekada i Singidunuma, Nandorfehervara i Deru-l-džihada, koncentrisan je skelet Beogradskog Univerziteta, sa tri zvezde vodilje – Prirodno-matematičkim, Filozofskim i Filološkim fakultetom, plus Rektorat, mnogo čuveniji kao kafana, nego kao administrativno telo.

Kafane više nema, Vesu* su penzionisali i nema više ko da se bori. Ali zato imamo Studentski, tačnije Akademski park, čije ime beogradski žargon uporno ignoriše od kraja sedamdesetih. No, hajdemo redom.

Prošlo je negde oko 2.000 godina otkako se Gaj Aurelije Sekst budio sa užasnom glavoboljom, posledicom udarca dvosekle sekire o šlem negde na obodu Crne šume. Germanski vlasnik sekire je ubrzo nakon toga otpremljen valkirskim prevozom na onaj svet, a Gaj Aurelije je stekao pravo da do kraja života davi društvo u kafani o tom susretu.  Od te bitke prošlo je mnogo godina, a nekadašnji Decanus se i dalje teško privikava na civilni život. Prošetaće do pijace, možda do Minervinog hrama, ili se spustiti prema Danubijusu do Mitrinog, u paganohulničkom pokušaju da baci oko ili pridobije simpatije zgodne sveštenice Azar. Gaju ne smeta što ona priča o nekom drugom Bogu, jer ako ga Mars nije kaznio sekirom i slikom onog pogleda i onih brkova koja će mu večno ostati pred očima u snovima  i na javi, neće ni sad.

Koji milenijum kasnije, Lošmi obuva patike i istrčava napolje iz stana u Cincar Jankovoj. Danas je poslednji dan prijave ispita, a Lošmi se upravo probudio sa užasnom glavoboljom koju je prouzrokovao germanski jeger i srpski vinjak sinoć u kafani.  Moraće do automata prekoputa Narodne banke da podigne pare kako bi platio prijavu, potom trči na faks u Dušanovu da se i oprosti od tog novca. Nakon toga, vratiće se do Studentskog parka da sedne na klupu i upije malo prolećnog sunca.

Pogađate, Gaj i Lošmi su prošli istom trasom, iako ih deli nekih dvadesetak vekova. Jer, nakon posete Mitrinom hramu, Gaj je svratio do tržnice, ne bi li pronašao svežu ribu upravo ulovljenu na ušću dveju reka. Posle toga seo je na isto mesto na kojem sedi Lošmi, jedino što nije imao Wi-Fi.

Ljudi koji danas šetaju pse ili vode decu u park da se igraju verovatno nisu svesni ko je sve hodao istim tim mestom tokom burne istorije srpske prestonice i njenih parkova. U Studentski park ne idu samo oni, naprotiv. Veliki broj ljudi cirkuliše svakodnevno oko Parka, a to nije nikakva novotarija. Kao što možemo da vidimo, od ove lokacije se zapravo širio grad i nije čudo što svi putevi vode ovuda i odavde. Studentski trg (prvo Veliki, a zatim i Kraljev trg), u čijem je sklopu i istoimeni park, najstariji je u Beogradu, što smo i mogli da vidimo iz priče o Gaju Aureliju. Narodna banka beše Minervin hram, a prostor oko Defektološkog fakulteta bio je posvećen persijskom božanstvu. Cincar Jankova, na svega nekoliko stotina metara od Studentskog parka, najveće je i najznačajnije nalazište iz rimskog perioda na urbanom području Beograda, ne računajući Kalemegdansku tvrđavu.

Cincar Jankova je ostatak naseobine koju su činili oni kojima nije bio dozvoljen ulaz u tvrđavu – vojnicima zvanično nije bilo dopušteno da se žene, pa su ove nezvanične sa decom pratile vojsku i naseljavale se u blizinu logora. Uskoro bi došli trgovci, zanatlije i možda po neki avanturista, i tako nastade nešto što danas zovemo Uzun Mirkovom ulicom, i Studentski park kao pijaca, sa koje su poslednje tezge uklonjene tek između dva svetska rata.

Međutim, bilo bi nerealno da je pijaca funkcionisala sve vreme – u moderno doba ona je to postala tek 1865. godine, kada je izgrađeno Kapetan-Mišino zdanje, a prostor prvo nazvan Velika pijaca, a zatim i Pijaca kod Glavne policije – zvuči bezbedno. Možda i  ne toliko ako se zna da je nadimak toj zgradi bio “Glavnjača”, i  da je u svom sklopu imala i zatvor. Na tom mestu 1954. sagrađen je Prirodno-matematički fakultet, i do tad su “rastrojni elementi” zatvarani u toj zgradi.  Danas, tu se robuje jednačinama i limesima.

Inače, toj zgradi koja je postala još ozloglašenija u drugom svetskom ratu dugujemo i jedan kolokvijalizam. U knjizi Ivana Jankovića, Zabrana Zlostavljanja koju je izdao Beogradski centar za ljudska prava zabeleženo  je sledeće:

 

 Nekada davno, zatvorenici su uglavnom držani u mračnim, podrumskim prostorijama. Stara reč za zatvor u našem jeziku je tamnica, jer su zatvori bili tamni, bez svetla. Danas se za zatvor često koristi reč ćorka,od koje je nastao i glagol ćorkirati, tj. zatvoriti nekoga. Persijska reč „ćor“ znači slep na jedno ili oba oka, i u tom prvom značenju je ušla u srpski jezik – ćorav je onaj ko ne vidi na jedno oko ili, uopšte, slabo vidi. Kada i kako je nastala reč „ćorka“? U Beogradu je policijski i istražnizatvor još od sredine 19. veka bio u zgradi policije, tj. Uprave varoši (kasnije:grada), koja se nalazila s donje strane današnjeg Studentskog parka (tada je to bila Velika pijaca), na mestu gde je sada Prirodno-matematički fakultet. U podrumu te zgrade bile su tri ćelije nejednake veličine. Najveću su kriminalci zvali „šatrondža“, a policajci „glavnjača“, jer je ona bila glavna ćelija. (Vremenom je naziv Glavnjača počeo da se koristi za celu policijsku zgradu, pa i za sva druga mesta gde su ljudi zatvarani i zlostavljani.) Ona nije imala prozora, a svetlost i vazduh je dobijala iz hodnika,kroz tri „rupe“. Prema jednom opisu iz 1911. godine: „U zidu duž hodnika, pod samom niskom tavanicom su tri pravougaone rupe, dugačke uske, crne, kao dečji grobovi. Kad se priđe bliže, vidi se da su te odvratne rupe isprekrštane zarđalim gvozdenim šipkama i još prevučene sitnom mrežom od žica“. Druga ćelija se zvala „gospodska“, jer je na bočnom zidu pod krovom imala „prozorče“ s pogledom na dvorište Uprave.

A treća ćelija, po veličini i obliku nalik na „seljačku furunu“, nije imala ni prozor ni rupu za vazduh i svetlost, „pa joj zato i tepaju ‘Ćorka’ ćorava i to na oba oka ćorava“. I tako je postepeno ovaj naziv počeo da se prenosi na sve zatvorske ćelije, bez obzira da li imaju svetlost ili ne, pa i mi danas, posle sto godina, kažemo da su, eto, nekoga „ćorkirali“. 

Negde u to vreme gradnje Kapetan – Mišinog zdanja,  pojavljuju se i prvi beogradski  ćevapi, i to kod “Rajića”.  Petnaest godina kasnije, postavljena je prvo česma, a zatim i spomenik Josifu Pančiću, po čemu prostor konačno dobija status parka, a naziv po našem čuvenom prirodnjaku. Čaršijske priče tog doba slove da je spomenik neobično dugo ostao prekriven, pa je park nezvanično nazvan “Park čoveka u džaku”.

Nešto kasnije, oko Parka je izgrađena i okretnica tramvaja, pa je pijaca još više dobila na popularnosti, uprkos nameri da se prostor potpuno pretvori u zelenu površinu. Poslednja tezga uklonjena je 1926, a osam godina kasnije, nekadašnja kafana “Ujedinjenje” prvo je postala Beogradska trgovinska komora, a potom i Etnografski muzej. U Beogradu, sve počinje u kafani.

Nažalost, najmanje podataka o istoriji parka ima iz vremena srednjovekovne Srbije, i potonje osmanlijske i austrijske okupacije. Pouzdano se zna da je od 16. veka Studentski park bio tursko groblje, i nije poznato u kojoj meri ga je sirotinja raja izbegavala. Oko groblja bile su džamije i svojevrstan Beverli Hils turskog plemstva onog doba, koje se tu naselilo. Od toga je danas sačuvano samo Šejh – Mustafino turbe na početku Višnjićeve ulice, koja od Parka vodi ka Dušanovoj. Pripadalo je Kizlar-aginoj džamiji, srušenoj 1875.  Interesantno je da je pijaca u nekoliko navrata postojala na istom prostoru paralelno sa grobljem, i možda otud datira običaj da se kod nas jede po sahranama. Zapravo, groblje je prekopano tek 1867!

Polako je počelo da se oblikuje akademsko stecište prestonice, međutim, morao je da se reši jedan problem kako bi vrla studentska gospoda mogla na miru da izučava materiju. Da, divlji taksisti bili su nevolja Beograda mnogo pre nego što je automobil izmišljen. Zveketi fijakera i rzanje konja remetilo je školsku mladež, pa su gospoda blagoizvolela pod prisilom premestiti se negde drugde. Možda ne toliko zbog studentarije, već zbog činjenice da su u okolnim ulicama živeli i Obrenovići i Karađorđevići. Gospodar Jevrema odavno nema, pa samim tim, nema ni koga da reši ovaj problem u moderno doba.

Pred samo izbijanje Velikog rata, Park dobija i spomenik Dositeju Obradoviću, a 80 godina kasnije, pridružio mu se i Jovan Cvijić. Creme de la creme srpske nauke i slobodnog mišljenja na jednom mestu, a Dositejeva statua, sa šeširom u ruci u raskoraku, kao da hoće da nastavi svoj prosvetiteljski put. Između dva rata, biva izgrađen prvo Novi univerzitet, kasnije Filološki fakultet, a zatim i Kolarčeva zadužbina, tako da do izbijanja Drugog svetskog rata ovaj prostor, bar što se arhitekture tiče, dobija svoj današnji izgled. Jedino nedostaje turski han iz 18. veka, kasnije prepravljen u hotel koji je srušen 1968. To mesto danas znamo kao Plato ispred Filozofskog fakulteta, koji je već dugo zborno mesto beogradskih podkultura. Krasi ga i spomenik Njegošu, postavljen 1994.

Čuveni srpski arhitekta Emilijan Josimović napravio je još polovinom 19. veka plan o prosecanju ulica, zasnovan na putevima koje su još RImljani koristili, mada su ih verovatno nasledili od Kelta. Nažalost, Emilijan je ostavio svoj pečat samo na tom potezu, a da su ga slušali, Beograd danas ne bi bio urbana papazjanija u kojoj gde god nađeš slobodno mesto, ti tu šoping mol posadi, jer tržni centar je lejm.

Svakako da je najživlji momenat u novijoj istoriji parka studentska buna iz 1968. Behu i neki kasniji protesti, ali studenti mahom prestanu da kukaju nakon što diplomiraju, tako da je park danas, nakon rekonstrukcije obavljene 2012. jedno od najprijatnijih mesta u centru grada, nakon dugogodišnje stigme koja ga je pratila. Mada, kada bi na ulazu u park stajalo obaveštenje o nekadašnjim namenama tog prostora, narod bi prestao da dolazi i potvrdio kliše o turskom groblju.

Tokom divnih devedesetih, Studentski park, zapravo “Narkić-parkić”, postao je mesto za izbegavanje i tokom dana, a kamoli preko noći. Jeftini opijati sumnjivog kvaliteta mogli su da se nabave od još sumnjivijih njuški, a svaki pandur u civilu se primećivao na kilometar (narkomani ne glancaju cipele, za ime sveta). Tu i tamo mogao je da se pronađe i po koji metalac, koji se zagreva legalnim opijatima, pre nego što ode na Akademiju da malo mlati glavom. Paradoksalno je da se takav kriminogeni mikro-kosmos stvorio na mestu gde bi trebalo da se gradi budućnost jedne države, okružen nekadašnjim središtem srpske misli. Paralelno su postojale akademska, i stvarnost koja baš to i nije.

Međutim, to je samo jedno od ispoljavanja posledica okruženja u kojem ovaj Park postoji već vekovima. Sitan delić velikog istorijskog mozaika sakupio je u sebi sećanje na sveže, i neke malo starije događaje i kazuje svoju priču onom ko hoće da sluša – priču o imperijama kojih više nema, i pronosi jezu o onima koje će doći.