Ako neko, kojim slučajem, ne zna koji park je Pionirski, zapitaće se ima li on neke veze sa Pionirskim gradom u Košutnjaku, u kakvom je rodbinskom odnosu sa Akademskim parkom, Studentskim gradom, Domom pionira i Domom omladine? Prirodno bi bilo da pioniri imaju svoje parkove, zgrade, pa i čitava naselja, a kada malo odrastu onda bi polako prešli u omladinske i studentske domove, kule i gradove. Bar mi je moja mlađemaloletnička logika nekada tako govorila. Ipak, sva ta mesta nisu ni u kakvoj vezi, osim što nose imena po mladim naraštajima. Posle oslobođenja je to bila popularna praksa. Trebalo je, uvek i svuda, istaći opredeljenje nove države da ulaže u svoju mladost, a zarad svetle budućnosti. Ipak, kako su mali Beograđani uvek bili njegovi najverniji posetioci, ime koje Pionirski park nosi po deci nekadašnje države i danas deluje prikladno.
Verovatno nijedan drugi park u gradu ne “učestvuje” u saobraćajnoj gužvi toliko kao Pionirski. Automobili ga okružuju neprekidno, sa svih strana, dok hiljade užurbanih pešaka putuju njegovim stazama za svojim dnevnim poslom. Iako sigurno spada u najprometnije i najstarije kultivisane zelene površine u gradu, često ga uzimamo zdravo za gotovo. Najveći broj prolaznika retko se u njemu zadržava, jer ga vide kao “prolazni”, kao usputno odmorište, stanicu do sledećeg prevoza, ili kao mesto susreta. Često je, zahvaljujući svom položaju, bio i središte spontanih masovnih okupljanja. Međutim, Pionirski park ima jedno izvorno svojstvo, zbog čega je i stvoren. Da opusti i pruži utočište, privremeni spas od gradske vreve koja vreba iza ugla. Zanimljivo je, skoro magično, kako tih nekoliko moćnih stabala, žubor vode i nešto podšišanog žbunja mogu, bar na kratko, da umire srce i utišaju buku.
Komarci – najstariji Beograđani
Podsetimo se, za početak, rane istorije ovog zelenog prostora. Poznato je da u blizini moćnih reka ima mnogo voda, bara i barica, raznovrsnog živog sveta i, među svima njima, neizbežnih i uvek omiljenih beogradskih komaraca. Prvo su došli komarci i rode, pa svi ostali. Rode su u međuvremenu zauvek pobegle iz rastućeg haosa, ali komarci nas nikad neće izneveriti. U bližoj i daljoj okolini naše dve velike vode od davnina je bilo mnogo močvara, jezeraca i vresišta. Zato, kada se govori o stvaranju grada, znamo da nekoliko zajedničkih osobina povezuje gotovo sve beogradske krajeve, što važi i za područje Pionirskog parka. Sve do kraja tridesetih godina 19. veka taj prostor je bio pusta poljana „okupirana“ baruštinama, šibljem i insektima. Tada bogati trgovac i političar Stojan Simić kupuje ovaj plac, „daleko od varoši, na poljani iza Terazija“ i na njemu gradi luksuznu vilu. Samo nekoliko godina kasnije kuću su kupili i u nju se uselilii vladajući Karađorđevići, a sa tom transakcijom počinje i plansko uređenje Dvorske bašte i okoline. Izgled i koncepcija parka i okolnih objekata menjali su se mnogo puta da bi posle Drugog svetskog rata dobio formu koju ima danas. Mnoga imanja su tada „oslobođena“ od prethodnih vlasnika, pa su tako tokom pedesetih godina porušeni i kraljevski zidovi i kapije, a Pionirski park „konačno vraćen narodu“ na korišćenje.
Kod predsednika na kafi
Pionirski park je možda “najcentralniji” od svih parkova u centru grada. S obzirom na njegov položaj, mnoga popularna mesta i važne institucije ga okružuju. Na tom dugom spisku imamo i zgradu Glavne pošte, čuvenu Muzičku školu Stanković, tursku ambasadu, hotel Excelsior, Muzej Ive Andrića, bioskop Takvud, a pomenimo i one nešto udaljenije – Narodni dom skupštine Srbije, Dom sindikata i Istorijski muzej Srbije.
Sa južne strane u park se stiže iz Ulice kneza Miloša, duž Andrićevog venca, i zatim prolazi pored zgrade Predsedništva Srbije. Beograđani su je uvek znali kao Novi dvor, što je ona zaista i bila, ali ne zadugo. Građena je između 1911. i 1922. godine kao poslednji dodatak dvorskom kompleksu. Na tom mestu prethodno je srušena zgrada dvora Mihajla Obrenovića, tada Ministarstva inostranih dela, što je snašlo i mnoge druge objekte nakon promene dinastija. Naime, dvorski kompleks je od početka zamišljen kao tročlana kompozicija, sa dve zgrade dvora, levo i desno (gledano od Ulice kralja Milana), i jednom centralnom, koja je trebalo da ih povezuje.
Ti planovi nisu zaokruženi za vreme Obrenovića, najviše zahvaljujući političkoj nestabilnosti i nedostatku sredstava, nego je koncept uređenja Dvorskog kompleksa stalno menjan i prilagođavan potrebama „stanara“. Karađorđevići su, eto, poželeli Novi dvor umesto Mihajlovog, a arhitekta Stojan Titelbah projektovao je građevinu u stilu akademizma, verno prateći arhitekturu susednog, Starog dvora. Samo 11 godina od dovršetka izgradnje kraljeva porodica prelazi u Beli dvor na Dedinju, a Titelbahova zgrada postaje kraljevski muzej, pa ubrzo Muzej kneza Pavla. Kao veoma obrazovan i emancipovan čovek, Pavle Karađorđević je bio veliki ljubitelj i pokrovitelj umetnosti i želeo je da Beogradu obezbedi savremeni muzejski prostor. U njemu su izlagani različiti arheološki i srednjovekovni predmeti, kao i dela klasične i moderne umetnosti, a važio je za jedan od najsavremenijih evropskih muzeja. Posle Drugog svetskog rata zgrada je postala Predsedništvo Socijalističke Republike Srbije i u njoj se i danas nalazi sedište predsednika naše poslednje formirane države.
U gradonačelnikovoj avliji
Ako bismo hodali dalje, stazom kojom se obično voze predsednik, političari i njihovi gosti u časovima dokolice, naišli bismo na Stari dvor, ili današnju Gradsku skupštinu. Većina nas ne zna da je uz put od kamene kocke kojim smo upravo prošli nekada stajao još jedan velelepni objekat, Maršalat kraljevog dvora, koji je srušen 1957. godine iz nepoznatih razloga. Elem, Stari dvor je projektovao Aleksandar Bugarski, još jedan iz plejade izvrsnih beogradskih arhitekata u doba rađanja moderne Srbije. Zgrada je trebalo, a u dobroj meri je i uspela u tome, da odslika svu raskoš i mentalitet ondašnje srpske elite, kao i jake težnje ka modernoj Evropi. Tako je usred doskorašnje „turske kasabe“ niklo savremeno administrativno zdanje koje nimalo nije zaostajalo za onima slične namene u zapadnim prestonicama.
Zgrada je podignuta 1884. godine kao kraljevska rezidencija Milana Obrenovića, koji je kasnije na istom mestu abdicirao u korist svog maloletnog sina Aleksandra. Nejasno je, međutim, ko od Obrenovića i da li je uopšte spavao u zgradi Starog dvora. Lako se može zaključiti iz raspoloživih podataka da su oni, sve do dinastičkog prevrata, za svakodnevni život koristili zgradu Starog konaka, koja se nalazila na mestu travnjaka između današnjih dvorova. Ta rezidencija bila je poznata i kao Simićeva kuća, a služila je kao konačište još od 1843. godine i vremena vladavine kneza Aleksandra Karađorđevića. U Starom konaku je 1903. godine izveden državni udar, u istoriji zapisan kao Majski prevrat. Zlosrećna sudbina stigla je tada mladog kralja Aleksandra u spavaćoj sobi, gde je zajedno sa suprugom, Dragom Mašin, ubijen i bačen sa terase. Da li zbog promene vlasti, ili zbog preuređenja dvorske bašte, tek i Simićeva kuća je srušena ubrzo nakon rušenja jedne dinastije i tako za njom otišla u istoriju.
Značaj institucije Starog dvora za Beograd i njegove stanovnike ostaće veliki i u narednim decenijama. Do Drugog svetskog rata je prevashodno korišćen za državne zabave i prijeme, a u kratkom periodu i kao Narodna skupština. Teško oštećen u aprilskom bombardovanju Beograda, posle rata je obnovljen prema prerađenom projektu, a zatim je imao različite namene u službi nove domovine. Od 1961. godine u njemu su smeštene Skupština grada Beograda i kancelarija gradonačelnika.
Narod se veseli, a cveće tuguje
U poslednje dve decenije balkon Novog dvora mnogi najbolje pamte po dočecima uspešnih sportista. Tradicija je započeta spontano, kada su košarkaši tadašnje „manje“ Jugoslavije doneli zlato sa Evropskog prvenstva 1995. godine. Kako je to bila prva velika međunarodna pobeda, posle nekoliko teških godina za domaći sport, oduševljena masa neplanirano se okupila širom gradskog centra da pozdravi šampione. Igrači su se te večeri pojavili na terasi Gradske skupštine i obratili naciji, a slična dešavanja tokom narednih godina su postala tradicija, ali i posebna noćna mora za radnike Gradskog zelenila. Kako se nad rastinjem redovno sprovodi spontani građanski herbicid, svakog jutra posle masovnih dočeka „zeleni“ moraju da obnavljaju uništenu floru na cvetnom platou ispred Skupštine grada. Nadležni odavno pokušavaju da ograde i zaštite biljke u tim prilikama i često uspevaju u tome, ali kada broj ljudi preraste kapacitet slobodnog prostora pod balkonom, cveću više nema spasa.
„Groblje je zemlja kom se hodi“
Dok stojimo na čuvenom platou, ispod nas je jedna od najvećih javnih garaža u Beogradu. Izgradnja je dovršena 2005. godine, može da primi 460 automobila, na tri podzemna nivoa i tokom radnih dana u njoj najčešće nema slobodnih mesta. Garaža je svakako predstavljala zahtevan građevinski poduhvat i uspešno je izvedena, ali je nama mnogo zanimljivije ono što se prethodno nalazilo na njenom mestu. Kako je povest Beograda veoma duga, a podataka dovoljno, već se od ranije pretpostavljalo šta bi moglo ležati u podzemlju parka. Tokom radova na pripremi gradilišta garaže ekipe arheologa obavile su zaštitna istraživanja i otkrile 19 rimskih grobova i jedan kameni sarkofag. Tim pronalaskom je potvrđeno da „lokalitet Pionirski park“ delom leži na jugoistočnoj nekropoli antičkog Singidunuma, što je samo lepši naziv za još jedno prastaro gradsko groblje. Sigurno je da su u trećem i četvrtom veku, ako ne i ranije, ispod današnjeg parka sahranjivani pokojnici, prema tadašnjim običajima, zajedno sa svojim stvarima. Prilikom istraživanja su pronađeni brojni artefakti rimskog porekla, uključujući i nakit i svakodnevne predmete, od kojih su neki izloženi i mogu se videti na ulazu garaže u Ulici Dragoslava Jovanovića.
Kad smo već kod rimskog groblja, jedan podatak se sigurno ne bi dopao sujevernom delu čitalaštva. Grobovi ispod Pionirskog parka predstavljaju samo deo sistema antičkih nekropola, rasutog po čitavom gradu. Sa sigurnošću se zna da se veliki broj grobnica nalazi ispod gradskog asfalta, koncentrisan u tri velike skupine. Prva je u krugu Pop Lukine, Brankove i Zelenog venca, zatim imamo jednu veliku grupu na prostoru od Kalemegdana do Trga Republike, a onda treću, od Trga Republike, preko Dečanske, Bulevara kralja Aleksandra, pa sve do Vukovog spomenika.
Jedno parče Makedonije
Pođimo sada dalje, stazama pod kojim su zakopane stope srpskih kraljeva i rimskih legionara. Krenemo li trotoarom Trga Nikole Pašića, prema sledećem uglu parka, videćemo pred sobom čuvenu raskrsnicu Bulevara kralja Aleksandra, ulica Kneza Miloša i Takovske i Pašićevog trga. Na tom ćošku koji gleda na raskršće nalazi se jedna neobična „hrpa kamenja“. U našem narodu, budući da je često maštovit, a neobavešten, kružila je priča da je to „brdo“ podignuto kako bi se prinčevi igrali rata, što su oni zaista često činili. Ipak, ako je sledeća legenda tačna, ovo kamenje ima daleko veći značaj za prošlost naše zemlje.
Tokom 1916. godine oporavljena vojska Kraljevine Srbije sa saveznicima je krenula u proboj Solunskog fronta, prema okupiranoj otadžbini. Ubrzano napredujući, Prva armija vojvode Živojina Mišića nailazi na težak otpor na Kajmakčalanu, najvišem vrhu planinskog venca Nidže. Vojska Sila osovine, mahom sastavljena od Bugara, ukopala se kod vrha Sveti Ilija i branila svoj položaj čitavih 18 dana, uz velike žrtve na obe strane. Pobeda u ovom boju otvorila je kajmakčalansku „Kapiju slobode“ na putu ka konačnom trijumfu i zato ostala zapamćena kao jedna od „najlepših tužnih priča“ iz Velikog rata. Nakon bitke, a u skladu sa tradicijama otpora, prkosa i valjanja kamenja uzbrdo, neko iz Vrhovne komande se dosetio kako da vojnicima oteža već dovoljno težak povratak kući. Na volovska kola su natovarili kamenu osmatračnicu koju su srpski oficiri koristili tokom bitke i poneli je sa sobom. Kamenje sa Svetog Ilije zatim je doneto u Dvorsku baštu, oblikovano da liči na originalnu osmatračnicu i ostalo u prestonici pobednika, da zauvek podseća na junake Prvog rata. Osamdesetih godina prošlog veka na nju su postavljeni bareljefi sa likovima naših i savezničkih generala i vidno je obeležili kao spomenik, za sve one kojima dotle nije bilo sasvim jasno o čemu je reč. Iako mnogo toga ukazuje da je sve bilo baš kako smo rekli, zanimljivo je da naši zvaničnici do danas nisu potvrdili istinitost čitave priče. Ko zna, možda je to i srećna okolnost. U suprotnom bi savremena država Makedonija imala zakonski osnov za potraživanje nelegalno otuđenog dela teritorije, pa bismo lako mogli ostati bez jednog od kultnih gradskih spomenika.
Razlokanim stazama do Iva na čaj
U unutrašnjosti parka, iza kajmakčalanske osmatračnice naići ćemo na „narodnu česmu“, koja je izgrađena u čast kongresa Komunističke partije Jugoslavije 1952. godine. U poznatom soc-realističkom maniru, ravnih linija i svedene forme, nije mnogo lepa, ali je korisna jer iz nje teče pitka voda. Zatim dolazimo do jedne od najpoznatijih beogradskih fontana, Devojke sa krčagom.
Skulptura potiče iz vremena kada je i prva bašta formirana, a autor je ostao nepoznat. Njena konstrukcija je bila u prilično zapuštenom stanju do 2011. godine, kada je bazen oko vodoskoka kompletno obnovljen. Prema mišljenju autora teksta (da se unapred ogradimo), prethodno rešenje izgleda fontane, koja je bila ozidana kamenom, mnogo bolje se uklapalo u pejzaž od napadnog crvenog granita koji je danas okružuje. No, šta je tu je, nije previše ružno ni ovako. Iako je plan rekonstrukcije celog parka izrađen na Šumarskom fakultetu još 2007. godine, početak radova najavljuje se redovno od 2008. i samo što nije. Same asfaltne staze i rasveta jesu prilično „uzdrmani“, ali poseduju taj jedinstveni šarm prohujalih decenija, pa i ne smetaju previše oku. Jedini problem je rizik od povreda, pošto su pojedine pukotine i rupe „vešto kamuflirane“ i mogu neprijatno da iznenade nepažljive pešake.
Kada nastavimo od Devojke s krčagom prema Predsedništvu, naići ćemo na spomenik podignut u čast najznačajnije slikarke početka 20. veka, Nadežde Petrović. Dole, ispod Novog dvora, stoji još jedan velikan, Ivo Andrić, i zamišljeno gleda prema Ulici kralja Milana. Spomenik nije podignut slučajno na tom mestu, kao što ni ime Ulice Andrićev venac nije odabrano bez razloga. Nobelovac je dugo bio prvi komšija predsednika SR Srbije i „gledao mu je u prozor“ iz zgrade sa brojem 8, na samom uglu. Stan je ostao isti kao što ga je Andrić ostavio, jer je ubrzo nakon njegove smrti pretvoren u Spomen-muzej, a tada je i ovaj deo Ulice proleterskih brigada dobio ime Andrićev venac.
Stoletne krošnje kao sklonište od nevremena
I stoji tako Pionirski park, a u njemu stojimo mi, usred urbane džungle. Stoji, posmatra nas duže od veka i svedoči životima miliona. On nije birao gde će se roditi, kao ni bilo ko od nas, pa je tako ostao da raste u gužvi, smogu i teškim vremenima. Međutim, njemu to ne smeta da stoji uspravan, ponosan i lep i raduje se novim susretima sa Beograđanima. Ne smeta mu da nas opušta i leči. Poželimo mu još mnogo baka, deka, razigrane dece i pasa, novih ljubavi i slavlja, a što manje protesta, prevrata, ratova i prezaposlenih političara.
Po svemu što je preživeo, zaključak se sam nameće. Ako njemu bude dobro, verovatno će biti i nama. Poželimo mu dug i miran život, jer u redu bi bilo da se zajedno sa njim konačno odmorimo. Prosto, svaki čovek i park ponekad se užele i malo dosade.
Be First to Comment