Hram Svetog Save na Vračaru IV – O hramu i Polemike

Poslednji od četiri teksta Aleksandra Milivojevića o Hramu svetog Save na Vračaru.

O Hramu

Hronologija izgradnje :
• 1895 osnovano Društvo za izgradnju hrama svetog Save
• Iste godine podignuta je privremena, mala Crkva svetog Save
• 1906 raspisan je prvi konkurs (pet prispelih radova)
• 1926 drugi (i poslednji ) konkurs – 22 prijavljena rada. Usvojeno je kompromisno rešenje (arhitekte Bogdana Nestorovića uz korekcije Aleksandra Deroka)
• 1932 Kralj Aleksandar daje pristanak (uz dogovor sa patrijarhom Varnavom) da se pristupi izgradnji
• 1939 položen kamen temeljac
• 1941 prekinuti radovi na izgradnji
• 1985-1991 radovi su nastavljeni pod rukovodstvom arhitekte Branka Pešića (1989 je podignuta kupola hrama)
• 2001 na inicijativu predsednika vlade Zorana Đinđića, obnovljen je rad društva prvo pod imenom Konzorcijuma za finansiranje izgradnje a naredne godine društvo vraća svoj raniji naziv – Društvo za izgradnju hrama Svetog Save na Vračaru
• 2022 predviđen završetak radova na unutrašnjem uređenju hrama

Arhitektonsko rešenje hrama sa pozicije istoričara umetnosti predstavlja stilizovanu, odnosno pseudo klasiku. Visina crkve (računajući i zlatni krst, delo vajara Nebojše Mitrinovića) iznosi 81 metar. Hram ima 4 zvonika (44 m.) Da bi se rečima dočarala momumentalnost objekta, treba ukazati na to da samo prostor oltara odgovara veličini unutrašnjeg prostora beogradske Saborne crkve. Visina ikonostasa je planirana da bude 17,5 m (veličine šestospratnice).

Spolja, hram je obložen belim mermernim pločama (10 000 m. kv) u kombinaciji sa masivnim elementima. Portalima se prilazi preko masivnih granitnih stepeništa, a postoji ukupno 9 velikih vrata. Ispod crkve, nalazi se kripta, ukopana do dubine od 6m. (umesto 17 m. kako je bilo zamišljeno projektom a od toga se odustalo zbog geotehničkih razloga). U kripti će se pored grobnih mesta za buduće patrijarhe i druge ugledne ličnosti nalaziti riznica u kojoj će biti pohranjene dragocenosti vezane za istoriju SPC. Unutrašnji zidovi u kulama po čitavoj visini biće ispisani imenima svih darodavaca. Severna i južna kula snabdevene su liftovima kojima će se dolaziti do galerija. Predviđen je i poseban lift za hor, koji će biti na zapadnoj galeriji. Na ostalim galerijama predviđeno je da se nalaze izložbeni prostori, krstionice, ispovedaonice i tome slični sadržaji. Unutrašnjost neće biti oslikavana freskama, već će biti zastupljeni isključivo mozaici. Da bi sve funkcionisalo kako treba ceo kraj oko hrama morao je da dobije novu infrastrukturu a rekonstruisane su sve podzemne instalacije u okruženju. Predviđeni kapacitet hrama (sa galerijama) je 10 000 posetilaca.

POLEMIKE

Postoje i odredjeni prigovori koji dolaze sa različitih strana u vezi same ideje hrama i njegove izgradnje. Čitava priča imala je od samog početka razne kontraverze i diskontinuitete.

Zaista, ništa čudno za projekat koji se realizuje već skoro dva pokolenja. Pa ipak, ta sinergija različitih generacija pregalaca udruženih istim ciljem, trebala bi da bude činjenica od značaja, jer ovakav hram je namenjen budućim pokolenjima kao orijentir, putokaz i potvrda ko smo, šta možemo i kuda idemo. Hram je dokaz da postoje vrednosti koje se prenose s kolena na koleno. On sibolično uspostavlja vezu između prošlosti, sadašnjosti i nadolazećeg vremena.

Da zanemarimo dakle rasprave o tačnom mestu spaljivanja našeg prosvetitelja. Prve poznate skice hrama izradio je arhitekta Konstantin Jovanović, 1899. g. po uzoru na Crkvu svetog Pavla u Rimu, a u duhu pravoslavnog kanona. Prvi konkurs nije doneo ništa više od nekoliko različitih rešenja, a na drugom prva i treća nagrada nisu dodeljene. Drugu je dobio arhitekta Bogdan Nestorović, ali je konačno rešenje bila korekcija koju je Nestorović uradio u saradnji sa Aleksandrom Derokom. To je ustvari bio spoj dva u suštini različita autorska rešenja I to je dalo za povod stručnim polemikama koje traju i do danas. Šire posmatrano hram je zamišljen u duhu vizantijske tradicije sa osobenostima nacionalne škole, što znači da je poštovan stari kanon. Modernisti su ukazivali na anahronizam, jer su smatrali da je propuštena prilika da hram slično njegovim uzorima, predstavljaja originalan doprinos vremenu u kome je nastao.

Odmah nakon polaganja temelja, radovi su prekinuti zbog nemačke okupacije. Nemci su započetu građevinu koristili kao magacinski prostor i parking. Nakon toga, zbog ideoloških razloga radovi nisu ni obnavljani , iako je stalno postojala inicijativa (Sinod SPC je kontinuirano slao pisma na koja niko od mnogobrojnih nadležnih političara i funkcionera SFRJ nije odgovarao). Jednostavno istorijske prilike su nametale druge prioritete. Nastavak izgradnje hrama finansiran je kroz donacije (uz skromni udeo državnog novca, preko taksi na poštanske marke), pa se kao najblaže moze reći, da oni koji se protive izgradnji hrama u ova krizna vremena, a kao razlog navode da je to čist luksuz, ustvari vole da upravljaju tuđim parama. To znači da smo čekali bolja vremena, hrama jednostavno nikada ne bi ni bilo.

Polemike su izbijale ne samo zbog hrama već i oko uređenja čitavog kompleksa vračarskog platoa (preciznije, zbog zgrade Patrijaršije koja je zamišljena u formi dvora, zbog izgleda, broja i rasporeda pratećih objekta, zatim oko parka koji je sastavni deo crkvene porte…), dok za politička prepucavanja, koja su pratila izgradnju možemo reći da su oduvek bila deo našeg folklora.

Oslikavanje unutrašnjosti će biti obavljeno po projektima ruskih umetnika (radove u mozaiku u vrednosti od nekoliko desetina miliona evra finansira Ruska federacija) što je takođe izazvalo kontraverzna mišljenja i reagovanja. Istini za volju, treba reći da su i radovi sa prvog konkursa (1906 g.) slati Petrogradskoj akademiji na uvid. Osim toga kao što je u tekstu već prethodno naznačeno, u Rusiji se razvijao kult svetog Save još od Ivana Groznog i veliki deo značajne građe relevantne za izučavanje širenja kulta se nalazi u tamošnjim crkvenim riznicama, bibliotekama i arhivima. Mnogi od dokumenata su otkriveni i publikovani baš od strane ruskih naučnika (istoričara umetnosti, književnosti) i predstavljaju bitan doprinos našim istraživanjima na tu temu.

Iz istorijske perspektive, postojanje ovakvog hrama, bez obzira na sve polemike i različite stavove predstavlja kontinuitet u razvoju nacionalnog identiteta.

Ono što je zapravo ideja vodilja ovog teksta jeste činjenica da jedan događaj iz daleke prošlosti – spaljivanje moštiju svetog Save krajem 16. veka, dobija konačno razrešenje u našem vremenu. Opredmećenjem kulta svetitelja – stvaranjem materijalizovanog simbola – spomen hrama svetom Savi, privodi se kraju (iako znamo da u istoriji ništa nije konačno) jedan kontinuirani prosvetiteljski poduhvat koji je započet u osvit stvaranja srpske srednjevekovne države – Srbije Nemanjića,a završava u današnjoj Srbiji. Potomci sv. Save imaju tu čast da su savremenici i svedoci sada već sasvim izvesnog kraja na izgradnji i uređenju hrama i sigurno najvećem podvigu koji objedinjuje materijalni i duhovni aspekt i angažuje najbolje resurse srpskog naroda u slavu prvog srpskog prosvetitelja.

Budući naraštaji će nam (valjda prim. ur.)biti zahvalni zbog toga.

SELEKTIVNA LITERATURA:

• Dimitrije Bogdanović , Sveti Sava – Sabrani spisi, Prosveta i Srpska književna zadruga, Beograd, 1986.
• Stanoje Stanojević, Sveti Sava, Beograd ,1935
• Teodosije, Žitija, Stara srpska književnost u 24 knjige, knjiga 5, Beograd, 1988
• Vojin Puljević, tekst u časopisu “Srpsko nasleđe” Beograd, 1998/3.
• Milivojević Aleksandar, Vreme, ličnost i prosvetiteljski rad Svetog Save, Nastava i vaspitanje,Beograd,1996, vol. 45, br. 2, str. 371-387
• Antić, D., Cvekić, Lj. Venac Svetog Save. Valjevo-Šabac: Glas crkve,1988
• Tarnanidis, J., ur. Sava Nemanjić – Sveti Sava: Istorija i predanje – zbornik radova. Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti / SANU, naučni skup, decembar, 1976