(Ovaj tekst predstavlja deo predavanja gospodina Ratka Gajgera pod nazivom Beograd koji manje poznajemo. Ljubaznošću autora, imamo privilegiju da ga prvi objavimo...)
Pre izgradnje mostova u Beograd se sa Zapada dolazilo brodom. Kraj oko Savskog pristaništa bio je vrlo prometan. Tu je živela gradska elita, naročito trgovci. Za pristup centru izgrađene se Velike stepenice a postoje i Male.Od dolaska voza u Beograd putnici i „dođoši“ u grad se penju čuvenom Balkanskom ulicom.Od dvadesetih godina prošlog veka moglo se i avionom ali kako drumskih mostova nije bilo, od aerodroma se išlo u Zemun pa lađom do Beograda. Tako je transfer do grada trajao duže nego let od Bukurešta ili Sofije.
Prvi aeroplan je leteo nad Beogradom 1910., kada je Edvard Rusijan u svojoj krhkoj letelici izvodio akrobacije nad Donjim gradom a onda ga je iznenada zahvatila košava i razbila o gradske zidine. Letačko iskustvo sa beogradskom košavom imao je pre toga i neki majstor Stojan koji je popravljao krov na hotelu „Srbska kruna“ kod Kalemegdana kad ga je vetar poneo zajedno sa ciradom na kojoj se nalazio i preneo preko Save u Austrougarsku. Ovaj let je srećno završen i graničari su majstora nepovređenog vratili u Srbiju.
Znamenje Beograda i maskota na velikim sportskim priredbama u našem gradu je vrabac. I tu imamo legendu. Kada je u leto 1456. Hunjadi Janoš, u srpskoj verziji Sibinjanin Janko, na čelu ugarske vojske potpomognut krstašima Ivana Kapistrana branio grad od 100 000 Turaka predvođenih samim sultanom Mehmedom III, u jednom silovitom napadu kiša otrovnih strela poletela je prema gradu. Napad je odbijen, grad je odbranjen a među brojnim telima palih branilaca nađen je i vrabac proboden sa tri strele. Vrabac je možda spasao tri ljudska života i tako postao simbol grada a za opis krvavih sukoba kaže se da mesto bitke ni vrabac ne bi mogao nepovređen da preleti.
Istoriju Beograda počinjemo da pratimo na Kalemegdanu i već tu dolazi do nesporazuma. Kale na turskom znači kula a megdan polje tako da je to u prevodu gradsko polje a ne sama tvrđava. Drugi turski naziv je Fićir-bajir, što znači „breg za razmišljanje“ i ko pogleda sa tog brega na ušće i prečansku ravnicu na zalasku sunca, shvata smisao imena. Na padini prema Dunavu zvanoj Zerek živeli su Turci i taj deo grada nazvali su Dort-jol, raskršće četiri puta, zapravo ulice koje su se nastavljale na drumove prema Stambolu i Vidinu. Srbi su živeli na suprotnoj padini prema Savi, u kraju koji je tako prozvan Sava-mala, Savska mahala.
Platoom na Gornjem gradu dominira Spomenik pobedniku, koji je prvobitno nazvan „Vesnik pobede“ i zamišljeno je da bude postavljen na Terazijama, slično spomeniku admiralu Nelzonu na Trafalgar skveru u Londonu, ali beogradske gospođe digle su glas protesta u zaštitu morala jer, zaboga, Pobednik je go i takvom mu nije mesto u srcu prestonice. Srećom poslušane su jer da nisu zagalamile, Beograd bi bio uskraćen za jedan izuzetan i prepoznatljiv vizuelni simbol.
Pričalo se i da je Pobednik postavljen na sadašnje mesto kao pandan kuli Gardoš u Zemnu, koju su tu podigli Mađari u slavu 1000 godina njihovog dolaska na ove prostore pa su je zvali Milenijumska kula. Inače naziv Gardoš nastao je od naše reči „grad“ sa mađarskim sufiksom „oš“, kao i kod reči „varoš“, gde „var“ na mađarskom znači „grad“ pa tako kraj Varoš kapija svedoči da su i tu bila jedna gradska vrata.
Be First to Comment