Beograd koji manje poznajemo I

(Ovaj tekst predstavlja deo predavanja gospodina Ratka Gajgera pod nazivom Beograd koji manje poznajemo. Ljubaznošću autora, imamo privilegiju da ga prvi objavimo...) 

Gospodin Petar Antić, ekolog, na početku svog izlaganja upita prisutne: „Da li znate za evropski grad koji ima dve reke, jedno jezero i dve planine a nije u Švajcarskoj?“  a ja dodajem – i tri banje. Naravno, reč je o Beogradu.

Prihvatio sam se posla da za dvadesetak minuta prepričam nešto od onoga što se na ovim prostorima događalo tokom nekoliko milenijuma. Dokazano je postojanje ljudske naseobine u Vinči pre oko 7000 godina, u doba neolita, kada je to za ono doba bio megalopolis sa 3000 stanovnika. Toliko nas je bilo u Beogradu početkom XIX veka. Jedan uman čovek je rekao da je Evropa nastala ovde – uz Dunav. Ali nećemo toliko u prošlost. Pozabaviću se onim što nam je tu na očigled a o čemu malo znamo.

Obrazložiću odgovor na pitanje iz uvoda. Osim Avale, Beograd ima i Kosmaj, dve planine na kraju Šumadijskog grebena, a tu je još bar tuce brda, više nego u Rimu ili Parizu. Na vrhu Avale stajao je srednjovekovni grad Žrnov, koji se još pominje kao Porčin grad, a koji je srušen da bi se podigao spomenik neznanom junaku. Ne bih više o tome jer to bi nas odvelo u priču o masonima.

Pored dve velike reke ima i manjih, kao Topčiderska i Gročanska, i brojnih potoka koji su većinom pretvoreni u kanalizacione kolektore. Bulbuderski, u prevodu Slavujev potok, slivao se od Mirijeva do Vilinih voda, tu kod Dunav-stanice. Na Vilinim vodama bilo je izletište i šumica u kojoj su pevali slavuji. Bio sam dečak kada su u Cvijićevoj ulici postavljane cevi kroz koje smo trčali pre nego što je potok sveden u njih i tu je potekla kanalizacija.

Vezu sa Švajcarskom iz onog pitanja sa početka tražim u Ženevi. I tamo ima jezero sa vodoskokom, baš kao i u Beogradu. Beograd je okružen brojnim adama od kojih su najpoznatije Ada Ciganlija i uz nju Međica, Veliko i Malo ratno ostrvo, Ada Huja i Gročanska a ima ih još desetak koje su, međutim, podložne ćudima reka ali i ljudi pa često menjaju oblik, veličinu pa i mesto. Tako je na jednoj karti iz XV veka uz dva Ratna ostrva ucrtana i Ada Vrbak.

Beograd su zidali i rušili, kažu više od sto puta, Singi, Kelti, Skordisci, Rimljani, Huni, Avari, Sloveni, Ugri, Bugari, Mađari, Austrijanci, Nemci a rušili su ga i „saveznici“ dva puta u XX veku. Rušili su ga pa zidali svako po svojoj potrebi i ukusu pa ga je znameniti arhitekta LeKorbizije nazvao najružnijim gradom na najlepšem mestu. Zvanično, vladaoci su grad zvali Singidunum, što je keltski naziv po prethodnim žiteljima Singima a to ime su prihvatili i Rimljani. Slovensko ime Beli grad prevođeno je kao Alba Greka, Alba Bulgarika, Fehervar, Kastelbjanko, Vajsenburg, do neuspelog ponemčenja u Princojgenštat. Prvi pisani pomen grada datiran je 16.IV878. pod imenom Bjelgrad. Nađen je još jedan zapis datiran 878.godine u kome se pominje Beli grad, ali taj grad je u Albaniji i zove se Berat. U XIII veku bio je srpski a kasnije je postao Arnavuti Belagrad, što je još iskvareno u današnje ime.

Beograd prvi put postaje srpska prestonica u XIII veku kada ga kralj Stefan Dragutin dobija od Ugara. Napraviću malu digresiju jer mislim da je zanimljiva i korisna. Od župana Nemanje do cara Uroša  svi vladari iz loze Nemanjića imali su uz ime i Stefan a posle Stefana Uroša I redom Stefa Uroš II Milutin, pa III Dečanski, IV Dušan Silni i V Nejaki. Stefan na grčkom znači „gospodar“ a Uroš na mađarskom „gospodin“ pa su srpski vladari zbog vazalskih i porodičnih veza sa Vizantijom i Ugarskom uz svoja krštena imena dodavali i ova kao titule.

I sin kneza Lazara despot Stefan dobija Beograd od Ugara i ponovo ga proglašava za prestonicu. Čvrsto ga izgrađuje i lepo uređuje na bregu nad ušćem a gradom dominira Despotova kula Nebojša, zidana kao donžon i namenjena za eventualnu poslednju odbranu. Srećom nije poslužila toj nameni ali je nesrećom razorena udarom groma i požarom. Ona kula na obali Dunava, koju su Turci zato nazvali Vodena, tek kasnije je ponela ime Nebojša.