(Ovaj tekst predstavlja deo predavanja gospodina Ratka Gajgera pod nazivom Beograd koji manje poznajemo. Ljubaznošću autora, imamo privilegiju da ga prvi objavimo...)
Jedno od značajnih mesta na Kalemegdanu zaokuplja pažnju ne samo šetača nego i istraživača, a to je Rimski bunar. Stručnjaci se ne slažu, jer nemaju pouzdane dokaze, da li su ga zaista kopali Rimljani ili su to mnogo kasnije uradili Austrijanci, navodno da bi prokopali tunel ispod Save do Zemuna. Rimskih dokumenata nema a Austrijanci su svoje, ako su postojali, odneli sa sobom. Rimljani su imali vrlo dobar akvadukt iz Mokrog luga pa im bunar možda i nije bio potreban a Austrijanci su verovatno nešto kopali jer su za vreme II svetskog rata i Nemci, koji su mogli da dođu u posed starih austrijskih vojnih arhiva, nešto tu tražili.
Do dna bunara i nazad vode 212 stepenika složenih u dve spirale tako da se oni koji silaze i oni koji se penju ne susreću i ne smetaju jedni drugima dok nose teške sudove sa vodom. Na isti način, u dvostruko ispirali, napravljene su i stepenice u Šamboru, jednom od 66 dvoraca na Loari, na čijem projektu je radio i Leonardo da Vinči.
Na mestu gde je nekad bila Stambol kapija podignut je spomenik Knezu Mihailu. Postoji pravilo kod vajanja spomenika znamenitih ličnosti. Ako je vladar umro prirodnom smrću, konj pod njim stoji na sve četiri noge, ako je poginuo u boju, konj se propinje na zadnje noge a ako je ubijen, u atentatu kao naš Knez, konj se predstavlja sa jednom podignutom nogom.
Na ulazu u grad iz pravca Stambola prostire se polje koje sada znamo kao Terazije, tako nazvano jer se tu merila roba koja je dovožena u grad da bi se obračunale dažbine, taksa za prolaz, a ovde je merena i voda donošena iz Mokrog luga jer vodovoda više nije bilo. Antički vodovod Turci nisu znali da održavaju i koriste. Zato su angažovali Srbe a mnoge odveli u Carigrad da bi im radili na starom vizantijskom vodovodu. Tako je u Stambolu nastala Beogradska mahala a sada je ostala samo Beligradska šuma. Ono što sad zovemo carina zvalo se trošarina jer je to bio trošak za onoga ko robu nosi a krajeve kod Mostara i Autokomande i sada zovemo Trošarina. Ovu vrstu uvozne takse Turci zovu đumruk a carinarnica na Savi zvala se Đumruka, Đumruk han. Bilo je to jedno vreme i najpogodnije mesto za izvođenje prvih pozorišnih predstava u Beogradu dok Knez Mihailo nije dao da se izgradi prvo pravo moderno pozorište. Nažalost, nije doživeo da ga vidi završeno.
Dalje preko Terazija i Slavije dolazimo do Vračarskog brega odakle su i Austrijanci i Turci napadali jedni druge, zavisno ko je od koga tom prilikom otimao grad, jer i Austrijanci su grad napadali s juga pošto bi prešli Savu kod Ostružnice a Dunav kod Višnjice i zatvarali klješta na Laudonovom šancu na Vračaru. Odatle je i Karađorđe preko Tašmajdana 1806., prvi put posle skoro 400 godina vratio Beograd pod srpsku vlast, nažalost ne za dugo. Postoje brojne legende o Vračaru vezane za isceljenja ranjenika i bolesnika. Tu su, kažu, neki čudni starci koje su zvali vrači, što u slovenskim jezicima, kao u ruskom, zapravo znači lekar, kroz mnoge vekove spravljali svoje meleme.tako je ovaj breg kao i polje pod njim prema Terazijama dobio sadašnje ime. I Austrijanci su ovde imali vojnu bolnicu a tradicija se nastavlja. Tu preko Karađorđevog parka sada je Klinički centar i mnoge druge bolnice, kao da ovaj prostor stvarno ima neku isceliteljsku moć.
Poslednji put je Beograd oslobađan, ali ne i poslednji put rušen, oktobra 1944. Nemci su u povlačenju postavili brojne mine, koje su Sovjeti posle pažljivo tražili. Neke su našli i dezaktivirali, a neki prostori su jednostavno zazidani da bi se onemogućio pristup neispitanim mestima i tako nam je ostalo još mnogo neotkrivenih beogradskih tajni. Ono što je bilo bezbedno obeleženo je oznakom „provereno min net“ i tako su nastali prvi beogradski grafiti. Sad razne grafite vidimo tamo gde im nije mesto a koje nam ostavljaju oni koji ruže ovaj grad jer ga ne vole kao mi.
Ratko Gajger
Be First to Comment