Beogradski Parkovi 6 – Hajd Park

Ovaj tekst ćete različito shvatiti u zavisnosti od toga da li smatrate da je čaša do pola puna, ili do pola prazna.

Ko ne zna, Topčider i Košutnjak su toliko blizu jedan drugom, da ljudi imaju problem da ih razdvoje, i geografski i pojmovno. Naravno da je svaki priča za sebe, i da, kao i sve beogradske nekadašnje šume, a današnji parkovi, imaju šta da ispričaju. No, danas se nećemo baviti njima, nego jednom manje poznatom, ali takođe bipolarnom zelenom površinom koja spaja ova dve velike beogradske traheje.

Zašto bipolarnom?

Paaaa, istorijske prilike, mada ima tu i nekih prostorno – planskih faktora.

Obaška što je u blizini Muzej istorije Jugoslavije. Vječna kuća druga Tite morala je imati šumarak koji bi hladio počivalište najvećeg faraona naših naroda i narodnosti. A možda su je i samo htjeli odvojit’ od mjesta na kojem je stradao neki drugi srpski vladar…

Već smo mogli da vidimo da su beogradski parkovi, u kojima danas uglavnom možemo sresti izletnike i ljude koji vežbaju jedna lokalna varijanta jin-janga. Dok prvi krkaju ja’nje, drugi rade kardio.

U proseku, zdravi smo, i sve je savršeno izbalansirano.

Neki parkovi su od groblja napredovali u prostor za Vas i Vašu kucu, a ima i onih koji su od koncentracionih logora postali epicentar prvomajskih bahanalija. Paganština na svakom koraku, reklo bi se.

Bilo bi lepo da je ovaj park ime dobio od učestalih usklika “Hajd(emo u) park!” – fraze koju bi fitnes-orijentisane dame i gospoda onoga vremena stalno ponavljale. Možda u paralelnom svemiru u kojem izraz “fitnes” biva upotrebljavan u srpskom pre Drugog rata.

Dakle ne.

Ime je dobio po daleko čuvenijem, londonskom Hajd Parku, a kada se uzme u obzir da lokaliteti u prestonici Njenog Veličanstva uglavnom kriju neki-sačuvaj-Bože-horor u sebi, izbor i nije toliko loš. Najveći gresi originalnog Hajd parka su to što ga je napravio Henri VIII, i što je početkom osamdesetih IRA u njemu detonirala bombu. Beogradski Hajd park nema veze ni sa teroristima ni mizoginim vladarima. Doduše, u neposrednoj blizini su rezidencija britanskog ambasadora, a ni ambasada nije daleko. Da li to Albion želi izbliza da motri na kopiju svoje baštine ili Englezi pak samo ne žele da zalaze u gradsku vrevu?

Ako se dolazi iz grada, Hajd nam se iscrta ispred nosa dok bežimo od Kneza Miloša, sa Mostara, ili sa Banjice.

Naslonjen jednu od petlji auto-puta, na mestu fantomskog mosta na Senjaku koji je svake godine odnosila nabujla Molroluška reka, Hajd park je veoma dobro pozicioniran da “otvori” zeleni deo grada. Pruža osveženje i eliminiše toplinu asfalta, odmah sa ulaza – koji baš i ne odaje utisak relaksacije. Metalna ograda, rađena u popularnom “Arbeit macht frei” stilu, stoji odmah iza skulpture koja izgleda kao da duše sa one strane života pokušavaju nešto da nam kažu.

Horor kinematografi bi ovde našli svoju muzu.

Šalu na stranu, kapija je nekada zaključavana uveče (bez obzira što se ograda prostire tri metra u oba pravca od ulaza, a Hajd ima 1.400 hektara) valjda po uzoru na onu londonsku. Oni koji su odrasli u ovom kraju kažu da se narod tokom civilizovanih osamdesetih brže-bolje kupio iz parka, kada naiđe uniformisani rukovalac bravom. Devedesetih, prateći uopšteni trend u državi, park je bio jedna velika ruina.

Skulptura sa ulaza nema veze sa onom koja se može naći u unutrašnjosti parka. Radi se o retkoj pojavi antičke skulpture nastale krajem 20. i početkom 21. veka. Raskršće kultura.

No, kada prođemo kroz simpatično jezivu uvertiru, čeka nas park k’o i svaki drugi, sa izuzetkom što jeste posvećen vežbanju, i što u njemu možemo na mnogo primera da vidimo da user experience > design. Ovo se ogleda u činjenici da postoji mnogo više utabanih, nego napravljenih staza.

Za divno čudo, količina smeća je minimalna.

Što se opet možda duguje činjenici da je ovo fitnes, a ne jagnjess park. Postoji i dečije igralište, a mališani će moći i da se igraju preživljavanja po pomenutim utabanim stazama dok stignu do njega. Mens sana in corpore sano. Topole, bagremi i javori, koje posadiše učesnici radnih akcija, ipak će dati dečijoj igri i zdravlju nebetonsku notu.

Rekli smo i da razdvaja (ili spaja) Košutnjak i Topčider. Prvi je čuven po (uspešnom) atentatu na kneza Mihaila Obrenovića 1868, i po izuzetno uspešnom atentatu na jugoslovenski rok end rol, otelotvoren u koncertu Bijelog dugmeta kod Hajdučke česme 1977.

Topčider je svojevremeno gostio drugog Obrenovića, Miloša. Tu se i kuju novci i protiče nešto što može da posluži kao scenario za srpski S.T.A.L.K.E.R., odnosno, Topčiderska reka.

Pored toga što spaja šume, ovaj park spaja (ili razdvaja) i posh krajeve grada, Dedinje i Senjak. Ili su bar nekad to bili, a danas samo tako izgledaju.

Ni to nije sve, jer Hajd park razdvaja i klase, ideologije, stanje svesti. Već pomenuta socijalističko – samoupravna nekropola stoji na jednom obodu parka, na drugom su, pored rezidencije ekselencije, mnogo škole za decu stranih diplomata i deca onih koji žele da im deca budu sa decom stranih diplomata, vile, pa i manastir Vavedenje. Ženski, naravno, da raznolikost bude još veća. Nama će ogromni upitnik zasijati u glavi na pomisao kako to, da na tako malo prostoru, imamo takav, što bi se reklo, melting pot?

Paaa….istorijske prilike. Uključujući tu i stanje svesti, srpsku konstantu kroz vekove.

Knjaz Miloš, Tito, Sloba, samo fale Karađorđevići, mada ni oni nisu daleko od Hajd parka, što ih može samo zbuniti da pomislila zašto ovo ne bila Engleska nego Srpska.

Međa koja razdvaja Dedinje od susednog mu Senjaka je Topčiderska zvezda, verovatno najmanje haotičan beogradski kružni tok. Pogađate, jedan krak zvezde ide ka Topčideru, ostali prema već pomenutim krajevima grada.Ako pođete “dedinjskim” krakom, naletećete na Muzej afričke umetnosti – verovatno jedini objekat u blizini kojeg ne krasi kontroverza.

Kada pričamo o Dedinju, čiji je Hajd park krajnji obod, dve stvari se ne mogu zaobići – vile i fudbal.

Vila je odavno postala sinonim za ovaj deo grada. Posle Drugog svetskog rata, nove garniture nameštaja i ljudi se useljavaju protivzakonito, da bi se posle Hladnog rata zamenio samo ljudski sastojak u ovoj jednačini. Ionako ne postoji zakon po kojem ne smete da menjate nameštaj.

Međ narodom je pak uvreženo mišljenje da ovaj deo grada nastanjuju uglanom neke moralno sive ličnosti.. Turbo – folk zvezde i turbo – folk političari. Pošto oni i jesu najveće celebrities u Srbalja, nije čudno to što plebs (manje-više svako ko ne živi na Dedinju) na svako pominjanje dotičnog dela grada ispusti jedno pasivno-agresivno “Opaaaaa!”.

Taj kraj čuven je i po izuzetno ratobornom odnosu dva fudbalska kluba. Zvezda (ne Topčiderska, nego Dedinjska, i to Crvena) i Partizan su paradoksalni po mnogo osnova, a možda je najveći taj, što je danas njihova desno-orijentisana navijačka struktura spremna da umre za klubove koji nose simbol marksizma-lenjinizma i narodnooslobodilačke borbe. Mada i ovo je bolje nego da se zovu “FK Zlatna kokarda” i “FK Četnik”.  Bilo kako bilo, Dedinje beše i poprište velikih sportskih nadmetanja, pored toga što je bilo samo poprište. Mnogo se i radovalo i tugovalo na stadionima jednog i drugog kluba, i te emocije jesu činile deo Beogradske duše do devedesetih.

Dakle ne, na Dedinju nećete sresti samo novopečene bogatune uzdignutoga nosa i crnoga džipa, već i prave ljude od krvi i mesa. Kao i svuda, uostalom…

E sad, ako odlučite da se spustite na drugu stranu, prema Senjaku, stvarno ćete se i spuštati, jer taj je deo grada možda i jedini “stepenasti” kraj Beograda. Od uzvisine sa koje pokojni Tito gleda i postepeno spušta ka Sajmu i Savi nalazi se Senjak. Ne toliko izvikan kao Dedinje, Senjak jeste donekle otmeno (jer to na Balkanu se teško nalazi) mesto gde možete probati hranu koje nema u drugim krajevima grada, posetiti vile koje ne služe za stanovanje već za održavanje događaja, i usput naleteti na po koji veoma veoma dobro obezbeđen objekat. Prestižna lokacija za diplomatski kor i imućnije stanovnike glavnog grada, a sudeći po grafitima, takođe i za hard kor navijače.

Dakle, Hajd park je park za ljubitelje zdravog života okružen je danas prijatnim ili makar interesantnim pejzažima sa gotovo svih strana, i čak ako niste pobornik velnes-fitnes-akvabik-joga-teretane, možete da uradite nešto što odavno niste u Beogradu – da se nadišete. Vazduha, štaviše.

U oba grada, Džekilov park ne postoji…