Ako ste se tokom boravka u nekom od naših apartmana u Beogradu, a posebno onih u centru, obreli u šetnji Gornjim Dorćolom postoji mogućnost da ste nabasali na jednu od brojnih protvrečnosti u njegovoj arhitekturi. Naime, nasred Gospodar Jovanove, gotovo je nemoguće da među mnoštvom zgrada, koje pripadaju art dekou, neoklasicizmu i soc-realizmu, ne naletite na jedan, po izgledu, otomanski kućerak naslonjen na dvorište osnovne škole Mika Perović Alas - ta zgrada je jedan od retkih preostalih svedoka Beograda iz XIX veka i mesto je jedne od najkratkotrajnijih ali i najvažnijih obrazovnih isnsititucija u Beogradu i Srbiji toga vremena. Tekst predstavlja deo predvanja Velika Škola u Beogradu (1808-1813) , a ovde ćemo ga objaviti ljubaznošću autora Aleksandra Milivojevića.
Dobro poznavajući prilike u zemlji i preku potrebu za administrativnim kadrom, Jugović zamislio svoju veliku školu, po ugledu na Mađarsku Kraljevsku Akademiju. Zapravo to je prva moderna visokoobrazovna ustanova kod Srba. Ona nije bila ni srednja škola (gimnazija), a ni Visoka (Univerzitet) iako ima elemente i jednog i drugog, već zapravo svojevrsna stručna škola za činovnike koja je uz to davala i šire, opšte obrazovanje.
O zgradi u kojoj je radila do zatvaranja 1813 već je bilo reči. Treba dodati da je u toj školi po prvi put uveden nameštaj (skamije, table, stolice) jer su do tada đaci po običaju sedeli na podu. Pored Jugovića koji je i sam živeo u zgradi tu su boravili i neki učenici kao u internatu, a tu je bila i blagovaonica gde su se učenici hranili.
Ko su bili đaci u školi?
Prema kazivanju Vuka (najpoznatijeg učenika), u početku su to bili sinovi istaknutih ustaničkih starešina (Karađorđa, Milenka Stojkovića, Vase Čarapića, Jakova Nenadovića i drugih), ali nije bilo diskriminacije ni prema drugima. Jedini uslov za upis je bio taj da je učenik već morao znati da čita i da piše, kao i da ume da računa, bez obzira na uzrast.
Za siromašne učenike bilo je obezbeđeno BLAGODEJANIJE (neka vrsta stipendije u obliku stana i hrane).
Učilo se i pre i posle podne. Nedeljom i četvrtkom se išlo na crkvenu liturgiju, pa su đaci zapravo imali jako malo slobodnog vremena.
Udžbenici formalno nisu postojali, već je Jugović prevodio sa nemačkog predloška, a đaci su to zapisivali i kasnije su po tome učili.
Da sve bude još komplikovanije, posle prve školske godine (1808-1809), škola nije radila zbog ratnih prilika, tako da je tek 1810-1811 otvoren drugi razred, a naredne i treći. kada je školu završilo sedam učenika iz prve generacije (koji su odmah bili postavljeni za pisare), a do kraja 181-1813, školu, koja je tada i prestala sa radom, ukupno je pohađalo oko četrdeset učenika.
A šta se radilo u školi kada je ona radila?
Rečeno je već za nastavni plan, da je bio kombinacija opšteg i stručnog znanja, prilagođenog tadašnjim potrebama. Da pogledamo spisak predmeta koji je sačuvao Lazar Arsenijević – Batalaka, inače i sam učenik ove škole, docnije poznati istoričar i ministar prosvete u vreme Ustavobranitelja.
Dakle,
I razred:: Opšta istorija do podele crkve na istočnu i zapadnu;Opšti zemljopis; Računica; Nemački jezik i krokiranje(topografsko crtanje);
II Razred: Opšta istorija – produžetak i svršetak; geografsko-statistička istorija Mađarske, Rusije, Engleske, Francuske, Austrije i Turske; statistika sasavremene Srbije; Nemački jeik; računica i statistika
III Razred: Geografsko-statistička istorija (ukoliko nije završena); nemački jezik; stilistika (pisanje poslovnih i drugih pisama i akata); Narodno Pravo; Državno pravo i način suđenja kriminalnog
Moralne pouke (o obavezanama građana, činovnika u službenika). crkveno pojanje i egzercir (vojne vežbe sa puškama – uticaj tadašnjih ratnih prilika) učili su se u sva tri razreda.
Ko su bili profesori?
Pored Jugovića, koji se na tom mestu zadržao kratko vreme, jer je bio postavljen za sekretara Praviteljstvujušćeg Sovjeta, profesori Velike škole su bili još: Miljko Radonjić, (kasnije takođe sekretar Sovjeta) Lazar Vojnović i Sima Milutinović – Sarajlija pesnik i Njegošev privatni učitelj, tragična i izuetna pojava.
Jovan Miljković je bio zadužen za crkveno pojanje, a Kapetan Petar Đurković za vojne vežbe. Zanimljivo je da su ovom potonjem, kao asistenti ili pomagači, bila priključena i dva ruska podnarednika koji su bili u pratnji ruske diplomatske misije u Beogradu.
Svaki profesor je predavao svoj predmet, a po potrebi i još neki. To su radili po svom nahođenju i vlastitom osećaju za pedagogiju, koristeći metode koje su zapamtili tokom svog školovanja i primenjujući ih, koliko je bilo moguće u datim uslovima.
Ono što je sasvim siguno krasilo ovu obrazovnu ustanovu, unikatnu u tadašnjoj Srbiji, jeste entuzijazam i posvećenost, kako đaka, tako i profesora. I podrška od strane Dositeja, kao prvog ministra obrazovanja i naklonost ustaničke revolucionarne vlade učinile su da se prvi opdrazi prosvetiteljskog poleta i vere u važnost obrazovanja, ukorene u Srbiji, u skladu sa tadašnjim trendovima u prosvećenim evropskim državama. Još pre otvaranja ove škole, u jednoj odluci Sovjeta (pisano najverovatnije Dositejevom rukom) stoji : Na obrazovanje stanovnika Srbije da se obrati najveće staranje …
U jednom, pak, dekretu Vožda Karađorđa se kaže da „Obaveštava sve nahijske vlasti da je gospodin Dositej Obradović popečitelj prosveštenija narodnog i da on najbolje zna prosveštenije i ako u nahiji učitelji trebaju, od njega ištite.“ Nikada više škole i prosveta nisu bile tako dobro kotirane, da tako kažemo, miljenice vlasti, koja je u osvit buđenja nacionalne samosvesti i stvaranja moderne države, shvatila ono što je uslov razvoja društva: škole i obrazovanje.
Osim toga, tada se dešava i prelom u pokroviteljstvu obrazovanju koje konačno iz okrilja crkve (bez obzira što će ona i dalje imati vidan uticaj) prelazi u nadležnost laičke države, koja otada preuzima sve ingerencije u obrazovnom sistemu.
Postoji u istoriografiji mišljenje, koje bez sumnje, ispravno, nastanak i rad Velike škole u Beogradu vidi kao začetak visokog obrazovanja u Srbiji i koji je zapravo omogućio stvaranje Univerziteta u Beogradu čitav vek kasnije.
Bez obzira na kratko vreme rada (škola je po propasti I srpskog ustanka prestala sa postojanjem posle svega 5 godina), u jednom odlučujućem trenutku Srbi su imali ustanovu koja će zauvek u istoriji ostati kao primer da se za slobodu valjalo boriti ne samo na bojnom polju, već i na polju duhovnosti i nematerijalne kulture.
Društvena klima docnije, a to se vidi već za vreme vladavine Kneza Miloša, nije ni izdaleka više bila naklonjena školama i umetnosti, pa tako sve do pojave Liceja (1938) i Velike škole (opet 1863) postoji diskontinuitet u misiji koju su započeli već pomenuti akteri.
Pa, dok čekamo novog Dositeja, odajmo počast onom starom, odlazeći u Vukov i Dositejev muzej.
Aleksandar Milivojević
Be First to Comment