Savamala – osvrt na jedan pokušaj institucionalizacije grafita kao javne umetnosti

Grafiti u samoj svojoj suštini uvek su imali prizvuk nečeg subverzivnog, pobunjeničkog. Ilegala i anonimnost su bili značajan činilac u početnim fazama razvoja, s tim što to i dalje  privlači puriste i hard core sledbenike i nastavljače (najpoznatiji svetski umetnik street art scene Banksy je klasični dokaz – poseduje planetarnu popularnost, a zapravo je anoniman,  u javnosti je poznat samo pod pseudonimom – Banksy).

Vremenom su street art – grafiti umetnici postali priznati, zvanični umetnici, neretko i uspešni poslovni ljudi koji su globalizovali svoj komercijalni potencijal. Vrata galerija su se otvorila za njihove radove koji su se  u tom procesu dekontekstualizacije svođeni na nivo grafičkog,  vizuelnog  simbola, kao i bilo koja slika u galeriji, gubeći, sociološki posmatrano, društvenu brtitkost, subverzivnost i provokaciju, a psihološki posmatrano – dušu.

Međutim, komercijalizacija koja je došla paralelno sa ulaskom u galerijski i medijski prostor dovela je do novih perspektiva i mogućnosti. Razvile su se brojne  podvrste i tehnike, omogućen je  novi kontekst koji se ogledao u medijskom pozicioniranju street art umetnosti u prepoznatljivmm estetsko –ideolosko – kulturnom diskursu. Zacementirana je fuzija sa hip hop kulturom i njenim derivatima. Filmski i televizijski scenografi su naprasno počeli da eksploatišu celu priču u svojim naporima da se približe mladoj populaciji, a vizuelni kòd se preselio u brojne muzičke video klipove sa milionima pregleda na YouTube-u.

Samim umetnicima se otvorio nov prostor u dizajnu, posebno grafičkom, sa još neistraženim potencijalima korišćenja digitalnih alata, tj. softvera, a sa pojavom brzog interneta, zatim socijalnih mreža, grafiti estetika je postala deo svakodnevnog vizuelnog iskustva za desetine miliona ljudi, što u realnom, što u virtuelnom svetu.

Verovatno svemu tome treba zahvaliti na činjenici da su ideju prepoznali i uvrstili u svoj repertoar  i klasični akademski orijentisani kurikulumi na umetničkim i arhitektonskim fakultetima. Ideju su postepeno prepoznali i počeli da eksploatišu i političari i investitori, ambiciozni gradonačelnici pojedinih turističkih metropola koji preraspoređuju novac, pa je, zahvaljujući tome došlo do sprege i povezivanja urbanističkih i arhitektonskih intervencija koje su planski stvaranim (uglavnom budžetski finansiranim)  marketinškim strategijama, taktikama ili  projektima, korišćene u cilju povećanja turističke, kulturne ponude, brendiranja i marketinga. Skoro da i ne postoje  svetske metropole, koje uveliko ne iskorišćavaju sav potencijal street arta kao savremene urbane kulturne ikone i specifičnog znaka prepoznavanja.

Naravno, zvanična gradska politika i dalje uglavnom doživljava grafite kao vandalizam (http://tinyurl.com/hh8vtrk) i za potrebe njihovog uklanjanja sa taboo prostora i zona, troše se zbirno posmatrano fantastično velike svote novaca. Postoje profesionalci i specijalizovane firme koji se bave tim poslom i izgleda da posla ima sve više.

Ipak u široj nestručnoj, ali i akademski orijentisanoj javnosti sigurno dolazi do promene generalnog stava prema uličnim grafitima.

Nove urbane generacije stasavaju u okruženju gde street art predstavlja uobičajenu pojavu u njihovom svakodnevnom virtuelnom i realnom okruženju i sistemski utiču na njihovo poimanje vizuelnog identiteta sveta oko njih. Neke egzotične modifikacije kao npr. body art ili tatoo art imaju sve više pristalica i među straight orijentisanom mladom populacijom

Evidentno je da je stvorena jaka internacionalna street art scena koja omogućuje svojim posvećenicima  da svoju kreativnost maksimalno eksploatišu u okviru žanra (to su danas ,za razliku old school scene,  sasvim legitimni profesionalni umetnici, često školovani na priznatim umetničkim  fakultetima)

KAKO I ŠTA U BEOGRADU

Bez posebne namere da vrednujemo mesto Beograda na “svetskoj sceni” najmanje što se može reći jeste da  Beograd  uspešno prati (kaska?) za  trendovima koji diktiraju razvoj graffiti umetnosti (street art-a).  Takođe, radovi crtača iz Beograda prisutni su na zidovima širom sveta uključujući tu, kako najbliže okruženje, tako i egzotične i udaljene destinacije u  Aziji ili južnoj Americi.

STILOVI

Čini se da je kreativni potencijal grafita vremenom privukao znatno veći broj mladih „umetnika“ koji su se nadovezali na nove trendove i nastavili ono što su malobrojni crtači beogradske stare škole započeli krajem osamdesetih i naročito tokom čitavih devedesetih godina prošlog veka. Osnovna razlika koja je nastala smenom generacija odražava se upravo u kontekstu u kome  grafiti nastaju.

Prvo, razvoj interneta bitno je proširio mogućnosti novim stvaraocima, bilo da je reč o umrežavanju ili plasiranju svojih radova, ili  bržem transferu i uticaju  novih, aktuelnih trendova. Osim toga dolazi do profesionalizacije kod izvesnog broja crtača koji počinju da planski razvijaju svoje estetske pristupe i da planiraju neku vrstu umetničke karijere zasnovane na street artu. Subkulturni milje nije više jedino mesto iz koga se oni regrutuju, naprotiv neki od njih imaju paralelne akademske priče koje se prepliću sa njihovim angažovanjem na zidu.

Jedan od poznatijih beogradskih umetnika koji radi kao Artez, zapravo je arhitekta po obrazovanju, a istovremeno je školu grafita učio od starijih crtača beogradske „old school scene“.

Osim toga, kao što je već rečeno, došlo je do povećane senzibilizacije institucija i pojedinaca zaduženih za kreiranje urbane politike, pa se na grafite prestalo gledati kao na napast, već se počelo sa razmišljanjima na temu njihovog uvođenja u kontrolisani okvir i stavljanja u funkciju prezentovanja urbanih kulturnih aktivnosti i popularizacije određenih gradskih prostora.

Pored klasičnih grafita u poslednje vreme možemo se na ulicama Beograda češće susresti i sa nekim, do sada,  još nedovoljno promovisanim podvrstama tog osnovnog žanra.

Evo dva reprezentativna uzorka:

Stencils (eng.) su, jednostavno rečeno,  podvrsta grafita, najčešće manjeg formata koji nastaju uz pomoć šablona. Često umetnici prvo stvaraju digitalne slike visokog kontrasta koje se zatim štampaju na papiru ili foliji, a zatim se izrezuju skalpelom i koriste kao patern za sliku koja se sprejem nanosi na zid ili gradski ulični mobilijar.

Istoričari umetnosti su ustanovili da su se stensili u savremenoj formi pojavili u Parizu, za vreme studentskih nemira i demonstracija ’68. Kao i svi  grafiti i oni su nabijeni porukom putem koje komuniciraju sa posmatračem. Zbog svedene, minimalizovane estetike, poruka je obično jače potencirana, obično duhovita i vrlo često društveno ili ideološki angažovana.

Posmatrač često, zbog malog formata, ostvaruje blizak optički kontakt sa delom i to izaziva određeni psihološki efekat neposrednosti, ličnog obraćanja. Sa istom matricom, crtač može postaviti veći broj identičnih otisaka na različitim lokacijama. Broj krajnjih korisnika se dodatno multiplikuje kada su virtuelne fotografije počele da se postavljaju na socijalne mreže i da se tako stvaraju virtuelne galerije globalnog dometa. (obavezno videti:  https://twitter.com/bggrafiti).

Murali predstavljaju svojevrstan antipod žanru stensila. U odnosu na njih imaju hipertrofirane dimenzije (što automatski povećava troškove izrade), zahtevaju brižljivo planiranje (istraživanje lokacije, impregniranje podloge, studioznu izradu plana, skica, zatim postavljanje skela, čak korišćenje građevinske mehanizacije, pribavljanje potrebnih administrativnih dozvola i višednevni hand made work (rečju, čitavi mini projekti), koji samom svojom prirodom isključuju anonimnost autora, zapravo često zahtevajući od njih da poseduju sasvim određene reference. Ozbiljan posao, zar ne? Naravno takvi formati su veliki izazov za svakog umetnika i ponuđena prilika se retko kada ignoriše. Urađeni murali su uglavnom zaštićeni od prebrzog devastiranja i obično su medijski promovisani (katalozi, on line vodiči, virtuelne galerije na specijalizovanim sajtovima, instagramu, twitteru). Na taj način dostupni su za komentare i deljenje putem mreža, što rapidno uvećava njihove interaktivne potencijale i vidljivost i prisutnost u individualnoj i kolektivnoj percepciji. Da se razumemo, murali su u nekim svojim pojavnim oblicima već odavno prisutni na ulicama Beograda* ali treba primetiti njihovu transformaciju u estetskom smislu ka formama koje su po svom senzibilitetu direktno potekle iz street art i grafiti kulture.

PROSTOR, fenomen Savamale

Prostor Savamale (Sava mahala) obuhvata oblast koja se naslanja na desnu obalu Save u neposrednoj blizini Brankovog mosta, savskog pristaništa i spleta ulica koje gravitiraju Karađorđevoj ulici i intersekcijama koje preko Zelenog  i Kosnčićevog venca povezuju ovu lokaciju sa Kalemegdanom i Knez Mihajlovom ulicom. Reč je o zapuštenom i devastiranom kraju, koji je nekada davno predstavljao atraktivnu gradsku  zonu  sa važnim privrednim i  komunikacijskim funkcijama, prosto rečeno – žilu kucavicu Beograda. Urbanisti su posle Drugog svetskog rata očigledno zaboravili na ovaj prostor i on je ostao hiberniran u vremenu i prostoru sve do nedavno. Mnogi arhitektonski biseri (npr. zgrada bivše beogradske zadruge, hotel Bristol, tzv. Španska kuća i veliki broj nekada  prvoklasnih rezidualnih objekata) prepušteni su zubu vremena i ruiniranju od strane gradskih planera koji su svojim rešenjima tretirali Savamalu pre svega kao deo prstena namenjenog  tranzitu za teški kargo saobraćaj (autobusi, kamioni šleperi, železnica…).

Da se razumemo, Savamala i dalje igra ulogu gradskog autsajdera, jer sto se tiče infrasrtukture tu, za sada, stvari jos uvek stoje kao i do sada. Ali duh mesta se definitivno izmenio bar u kolorističkom smislu. Sive fasade su postale Meka za street art umetnike kako iz Beograda, tako i za sve brojnije inostrane crtače koji svoj portfolio obogaćuju radovima nastalim baš u Savamali.

 U poslednjih nekoliko godina prisustvujemo planskom preobražaju ove zapuštene gradske četvrti po ustaljenom scenariju koji je već viđen na primeru revitalizacije devastiranih urbanih zona u velikim evropskim i američkim gradovima: kreativni potencijal uličnih umetnika i alternativni, subkulturni način života koji se sastoji u suptilnom korišćenju inspirativnih i skrivenih gradskih prostora privlači sve veći broj mladih umetnika koji ostavljaju lični pečat na sivim zidovima i oronulim fasadama savamalskog perimetra.

Marš kroz institucije je već davno opisan fenomen preuzimanja čitavih subkulturnih obrazaca i njegovog prilagođavanja potrebama establišmenta. Komercijalizacija u širem smislu je obavezni produkt tog procesa. Nešto od toga je moguće pratiti na primeru Savamale koja je lokalna  mikro paradigma  globalističkih trendova. Grafiti art, kao bitan konstitucionalni deo urbanog miljea dobio je priliku da promoviše novu generaciju umetnika koji su nasledili pionirsku, old school generaciju beogrtskih garafiti majstora. To je dobar znak i primer utemljenja lokalne scene koja ima priliku da crpi na vlastitoj, autentičnoj tradiciji. Mladi umetnici su po prvi put u mogućnosti da legalizuju svoj rad, ali  istovremeno i da zadrže privilegiju  da problematizuju svoj odnos prema statusu umetnosti, kulturi, društvu,  svom položaju u javnosti i pitanjima umetničke i lične slobode.

Da, ilegalni pokret je i dalje veoma prisutan u Beogradu i svaki dan nam je dostupan čulima. Jedan od klasičnih primera je davno izgubljena bitka svih gradskih vlasti da plave kompozicije BG voza (popularne Gorbačovke)  sačuva od  grafiti redizajna. Vagoni predstavljaju lakmus papir realnog prisustva (ponekad i brutalnog) hard core grafiti pristupa koji „izlazak“ na vagone gradske železnice doživljava kao priliku za lov na „krupnu divljač“. Gradska uprava to tretira kao klasičan  vandalizam i delom je u pravu ali  istovremeno može samo  potpuno nemoćno da posmatra proces transformacije svog pokretnog vlasništva u street art reklamni pano koji juri na šinama tamo amo po čitavom gradu.

Osim toga rapidnom brzinom i random projekcijom  u  Beogradu se množe novi radovi od kojih najveći deo čini spam ( izuzetak je poslednji trend  slikanja portreta poznatih preminulih beogradskih umetnika koji je u ilegal varijanti korišćen u blokovskoj i drugim geto ikonografijama s tom razlikom što su se umesto pomenutih, crtali likovi prerano nastradalih lokalnih heroja. Vidi  https://www.youtube.com/watch?v=cnTot9b62Ow

Savamalski koncept street arta nije toliko subverzivan, samim tim što je prostor dostupan crtačima da legalno realizuju svoje radove. U najširem smislu možemo Savamalu posmatrati kao parainstitucionalnu galeriju grafita, što otvara nekoliko pitanja: ko je umetnički direktor galerije, šta je sa vlasnicima, ko uređuje programski koncept, gde su tu bankari, a gde umetnici?

Posmatrano iz pozicije crtača, Savamala je jedan do sada nepostojeći, sasvim struktuiran, urbanistički autonoman (asocijacija na geto nije slučajna – svaki posetilac Savamale biva izložen brutalnoj scenografiji napuštenih prostora, oronulih, nekada luksuznih fasada koje teže stanju entropije, brojnim skladištima, sivim zidovima) brisan prostor, sa velikim potencijalom za akciju i koji kontinuirano obezbeđuje prostor za  brojne street art umetnike ali i postavlja svakom crtaču izazove u kreativnoj praksi i etičkim izazovima na polju društvene angažovanosti.

Razume se da to podrazumeva jedan novi pristup umetničkoj praksi. On isključuje gerilsko načelo grafita. Oslobođen pritiska ilegalnosti, umetnik biva „korumpiran“ od strane zvanične umetničke (čitaj: akademske) paradigme, a zauzvrat dobija priliku da materijalizuje svoje ideje i neku vrstu oreola prihvaćenosti. Zato grafiti i murali u Savamali ne poseduju  subverzivnu komponentu u sebi, oni imaju naglašenu ikoničku, estetsku, da ne kažemo ukrasnu funkciju, bliski su, dakle  po nameni  primenjenoj umetnosti. I to je usvojeno od strane nove generacije i to je osnovna diferentia specifica  naspram grafita koje su stvarali pripadnici beogradske stare škole.

Bilo kako bilo, experiment in vivo uvek je bio izazov za kompetentnu stručnu javnost, kreatore urbanističke politike, relevantne interesne grupe i entuzijaste –pojedince. Zato nije čudo da projekte u Savamali realizuju  institucije poput Gete instituta u Beogradu (projekat Urban incubator http://www.goethe.de/ins/cs/bel/prj/uic/srindex.htm) ili Univerzitet umetnosti u Cirihu (ZHdK).

Treba istaći i umetnički profilisane aktivnosti i projekte u okviru BELEF-a, zanimljiv iskorak u institucionalnom smislu je pojava Miksera kao promotera i organizatora  street arta, KC Grad, edukativni projekti koje realizuje Arhitektonski fakultet u Beogradu (Public Art Public Space) http://www.publicart-publicspace.org/files/files/javniprostoriumetnostgrafita.pdf

  i naravno, preduzetnički duh brojnih pojedinaca koji čine  deo preporoda Savamale.

Ta kompatibilnost sa savremenim trendovima, omogućila je da Savamala bude deo portfolija brojnih poznatih umetnika, što stranaca, što lokalnih kao i da bude mapirana na listi referentnih umetničkih i kulturnih događaja visokog ranga. Za sada je kapacitet za marketing nesumnjivo prepoznat a videćemo u kom pravcu će se dalje razvijati jedan takav koncept.

https://sr-rs.facebook.com/Bg.Street.Art.History

* Neki od prvih poznatijih murala nalaze se (ili su se nalazili):

– na zidu Studentskog kulturnog centra. Nastao  1977. godine u znak solidarnosti sa narodima latinske Amerike

-Čuveni mural u Rajićevoj ulici , naspram nekadašnjeg FLU- 1984. g.

-Studentski plato – Filozofski fakultet – rad Vlade Veličkovića – 1989. g.

-BLU, Pop Lukina ulica – 2009

Izvor : http://beobuild.rs/forum/viewtopic.php?f=3&t=3020