Kada su u pitanju muzeji u Beogradu, situacija je prilično nezavidna, ali stoji da one ustanove koje su još uvek otvorene za posetioce imaju šta da ponude. U zavisnosti od toga šta vas interesuje, možete naći neki muzej koji će vam privuči pažnju svojim stalnim postavkama. Tako u okviru Muzeja grada Beograda postoje razni podnivoi koji nisu vidljivi osim ako se malo ne zagledamo, a koji se mogu smatrati skrivenim biserima u pesku sivila i zatvorenih muzejskih vrata. Kada ulazite u zgradu, obratite pažnju na prva ulazna vrata u dvorište, pošto se sama otvaraju, tako da nema potrebe da ih gurate, kao što će vas pomalo zastrašujući efemerni glas i upozoriti.
Legat Paje Jovanovića ugnezdio se u jednoj od starih stambenih zgrada duž Ulice kralja Milana koja vodi ka Slaviji. Ovaj salonski stan upravo je jedan od gorepomenutih bisera u kome se krije zaostavština jedne od gromada srpskog slikarstva (mada bi bilo preciznije bilo reći da je on bio svetski slikar, s obzirom na obim i raznovrsnost njegovog stvaralaštva). Paja Jovanovič bio je čovek skromnih korena i raskošnog života koji je istinski voleo Beograd i zaveštao mu sve što je imao od svog svojih slika i pribora nakon svog dugog života od 98 godina. Legat možda nije ogroman, ali izuzetno lepo osmišljen, krase ga visoke tavanice, 45 Jovanovićevih slikarskih ostvarenja, kao i njegovi pribori, dokumenta i medalje. Treba napomenuti da ovo nije stan u kome je stanovao za vreme svog boravka u Beogradu, ali je vrlo verno prilagođen da sliči njegovom studiju u Beču, pošto su mnogi bitni delovi enterijera upravo preneti odande.
Cena ulaznice je 200 dinara, s tim što postoji popust za učenike, studente i penzionere, pa je onda 100 dinara. Zahvaljujući izuzetno prijatnoj i informisanoj kustoskinji Aleksandri, saznali smo mnogo toga o životu slikara, pošto je kratka i zanimljiva istorija deo obilaska, ne bi li vam se slike i njihovi motivi što više približili. Velika je prednost i to što će vam kustoskinja rado pokazati put po muzeju, i odgovoriti na pitanja, ali posle toga imate vremena da sami uživate i šetate se po škripućem drvetu, što nekako doprinosi čarima čitavog stana.
U prvoj sobi susrećete se sa prvom fazom slikarevog umetničkog izraza, koja se zasniva na pejzažima. Ovde je serija manjih platana gde se može videti sam početak njegove umešnosti, koja se kasnije usmerila na prilično drugačije teme. Iako poreklom iz Vršca, Jovanović se nije dugo zadržao u svom rodnom mestu, jer se za njegov talenat vrlo brzo saznalo, što i ne čudi jer je bio okružen umetnicima u porodici, a pritom je svoj prvu porudžbinu dobio sa svega 14 godina – oslikavanje zvona u vršačkoj Sabornoj crkvi. Nakon toga usledila je Bečka Akademija gde se školovao kod najpriznatijih umetnika tadašnjica i gde započeo svoje probijanje u aristokratske krugove. Njegov prvi veći uspeh su bile slike sa temama balkanskog života, koji je ostatku Evrope u drugoj polovini 19.veka i dalje bio prilična nepoznanica (slika „Ranjeni Crnogorac“ pobrala mu je razne nagrade, kao i stipendiju).
U sledećoj sobi muzeja stižemo do njegove ere istorijskog slikarstva, koju odlikuju neverovatna posvećenost detaljima i preciznosti, kao i nedelje provedene u istraživanju, jer se Jovanović trudio da što vernije prikaže neke od najznamenitijih scena u istoriji Srbije. Najpoznatije slike svakako su Seoba Srba pod patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem, kao i Krunisanje cara Dušana, koje se i danas nalazi u legatu, a zahvaljujući kome je dobio zlatnu medalju na izložbi u Parizu. Ovu slike odlikuju neverovatni detalji i tehnika, i smatra se vrhuncem njegovog stvaralaštva. I nakon toga se naravno bavio ovim temama, ali ovo njegovo ostvarenje je, čini se, ostalo najzapaženije.
Prostorija koja je ipak možda najimpresivnija svakako je soba sa slikama portreta, na kojima su modeli često oslikani u prirodnoj razmeri. Ovde do izražaja dolazi Jovanovićeva umešnost da uhvati lepotu i jedninstvenost svakog svog modela i ovekoveči je na platnu. On je inače slikao mnoge velikomoćnike, kako srpske, tako i inostrane, pa u su se pod njegovom četkicom našli car Franja Josif, porodica Karađorđević, kao i predstavnici crnogorskog dvora. Zanimljivo je napomenuti da je 1950. godine pozvan da naslika portret Josifa Broza Tita, što umnogome govori u prilog tome da je Jovanovićeva umetnost bila van svih političkih sprega i peripetija. Svoju nepodeljenu pažnju Jovanović je ipak posvetio ženama, pa u muzeju možete videti značajan broj ženskih portreta, toliko putenih i bistrookih da gotovo izgledaju kao da su u 3D. Njegova supruga i muza je česta osa njegovog stvaralaštva, i tri impoznatna portreta sa crvenom tkaninom na samom ulazu u muzej plene i upotpunjuju čitav utisak.
Soba koja se može smatrati dnevnim boravkom, sa pozamašnim ogledalom i bogato ukrašenim nameštajem (koji je inače raštrkan po čitavom stanu), u sebi krije razna Jovanovićeva priznanja i dioplome, kao i njegove palete i četkice za slikanje. U čitavom muzeju su jasno ispoljeni raskoš i bogatstvo kojima je slikar bio okružen, od kamina od ljubičastog mermera do italijanskog lučnog prolaza od punog drveta. Na kraju, sve se završava poslednjom slikom koju je naslikao u životu, godinu dana pred smrt i pre nego što ga je vid izdao.
Kada se svedu svi računi, naravno da ne možemo reći da je muzej Paje Jovanovića ne znamo kako neverovatan, ali svakako ima značajnu vrednost i mesto u srpskoj muzejskoj baštini. Muzeji u Beogradu imaju i dalje šta da ponude, a ovaj nikako nije izuzetak. Sam slikar je bio izuzetno moćan i uticajan, što se i vidi po njegovoj evropskoj, a bogami i svetskoj reputaciji. Svakako preporučujemo legat kao jedno od mesta koje vredi posetiti u Beogradu, koje je van dobro utabanih turističkih ruta. Investicija u ulaznice je minimalna, a dobijate pristup u svet pronalaženja lepote i jedinstvenosti, kakvim ga je i sam slikar video.
Be First to Comment