HRAM SVETOG SAVE NA VRAČARU II – Pismo Dimitrija Homantijana

Drugi od četiri teksta o istoriji Hrama Svetog Save na Vračaru.

Za današnje čitaoce Savina biografija sadrži dosta romatičnih i avanturističkih elemenata. Stoga će svaki đak umeti da ispriča bar nekoliko osnovnih podataka iz života svetog Save (jednim delom i zahvaljujući brojnim varijacijama pesme Ko to tako pozno lupa, Vojislava Ilića , prim ur.). Verovatno svi znaju da je Rastko još kao mladi princ kome su bili namenjeni najviši državni činovi i funkcije zapravo pobegao iz roditeljskog dvora u Hilandar i da se tamo zamonašio u ruskom manastiru sv. Pantelejmon po skraćenom postupku, na brzinu, sve žureći da preduhitri poteru koju su zabrinuti i zaprepašćeni roditelji, Veliki župan Nemanja i Ana poslali za njim. Ipak Sava nije postao bilo kakav monah. Još od njegovog dolaska kružile su Svetom gorom priče o bogatom mladom princu koji je izabrao podvižnički put i napustio svetovni život. Ali šta je zapravo istina a šta mit?

Činjenice kažu sledeće. Rastko je bio najmlađi sin i nije se moglo očekivati da pored najstarijeg, Vukana i srednjeg, Stefana on nasledi oca na mestu vladara. Stoga je on već od rane mladosti pokazivao neka interesovanja atipična za jednog princa.

a kad odraste do petnaeste godine, roditelji mu odrediše jednu stranu države kamo bi odlazio od oca radi zabave sa velmožama i radi veselja sa blagorodnim mladićima. A on (Rastko) okusivši od razuma božanstvenih knjiga, češće ih pročitavaše i odatle primaše početak premudrosti. Rasuđivaše da su carstvo i bogatstvo, slava i sjaj i svaka sreća mnogometežni i nepostojani, da je mnogo jedenje i veselje i sve čovečansko na zemlji , tašto i nestvarno, udari desnim putem i bavljaše se poukama iz knjiga. (Teodosije, 94)

Sava je kao isposnik proveo na Svetoj gori punih 15 godina da bi se 1206. g. vratio u Srbiju donoseći sa sobom Nemanjine mošti kako bi nad njima pomirio svoju braću, zavađenu oko borbe za vlast. Nemanja je nešto ranije (po vizantijskom običaju) sledeći Savine pozive, ostavio presto svom sinu Stefanu (iako je Vukan bio stariji) da bi se zamonašio na Svetoj gori, gde je i umro nekoliko godina po dolasku (1199 g.).

Poodavno smo već čuli o tvojoj prečasnosti, kako si ostavio svoju zemlju i rodbinu, nasleđe očevinsko i prosto rekavši ovaj svet i sve što je svetsko, te otišao u primorski Aton, ka tamo nastanjenim isposnicima, po kojima to mesto Sveta Gora i jeste i zove se. Tamo si se u ranoj mladosti postrigao, ujedinivši se sa tamošnjim isposnicima… Tako si se i preko granica pročuo kao mlad monah i iskusnik. (pismo Dimitrija Homatijana sv. Savi)

Iako se po svom odlasku Sava više puta vraćao na Atos (na duži ili kraći period), on je opet načinio preokret u svom životu i vratio se tamo odakle je i pobegao – u Srbiju, na dvor kod svog brata, kralja Stefana Prvovenčanog.

Sava se opet nastani u Srbiji, isposnik se pretvori u upravnika i savetnika tamošnjih poslova, u poslanika okolnim vlasnicima, te uzdržavanja od sveta, na koje se beše zavetovao kao monah, pretvori u svetsku vrevu i huku. I sasvim se pusti u svetske brige i u svetsko slavoljublje, poče ići na gozbe, poče jahati konje odabrane, okićene i opremljene, poče voditi mnogu svitu, poče putovati sa paradom, uz pratnju veliku i različitu. I idući tim putem, zažele i dostojanstvo jerarha, pa otputova ne znamo kuda, te negde iznenada postiže i to dostojanstvo, i povrati se u Srbiju, u otačastvo, kao arhijerej, trubeći i razglašujući to što se moglo većma. Po tom rukopoloži mnoge arhijereje, da li s odobrenjem i da li na uredno određenim mestima, nepoznato nam je. I da sve ukratko kažem: ne samo da je radio protivno pravilima o vladanju monaškog reda, nego je zabrkao i iz temelja potresao i sami ustav o crkvenim poslovima uopšte“. (isto)

Dimitrije Homatijan, ohridski arhiepiskop imao je ozbiljne razloge zbog kojih se obraća Savi ovakvim tonom. Nova autokefalna, srpska crkva u okviru novoproglašene srpske kraljevine, bila je do tada (ne samo) formalno, pod duhovnom jurisdikcijom ohridskog arhiepiskopa još od Samuilovog doba. Ipak, za razliku od strogih hagiografija koje su, shodno kanonu tog vremena, da tako kažemo, idealizovale živote svojih podvižnika, ovo pismo problematizuje i dovodi u pitanje Savina mladalačka uverenja i pokušava da ga diskredituje kao duhovnika.

Mi možemo samo da nagađamo o tome koliko je sv. Sava bio nedosledan na svom duhovnom putu, ali je savim logično poverovati da se nakon 15-godišnjeg monaštva, kod njega iskristalisao prosvetiteljski credo po kojem nije bogougodno raditi samo na spasenju vlastite duše, već da je potrebno pomagati i drugima i stvarati uslove da to isto i oni čine. Bez ovakvog stava, Sveti Sava bi inače verovatno ostao jedan od mnogih isposnika koji su “tihovali” bilo u Sinajskoj pustinji, Svetoj gori ili Meteorima. Sličan moralni imperativ možemo pripisati mnogo kasnije drugom velikom prosvetitelju Srbije – Dositeju, koji je pod sasvim drugim okolnostima napustio manastir kako bi svoje ideje mogao opredmetiti među laičkim svetom, a ne u izolaciji, iza manastirskih zidova. U svom prosvetiteljskom radu sveti Sava je bio sve pre nego dogmata. Njegovo tumačenje strogih kanona često je bilo rastegljivo i sa smislom za diplomatiju i kompromis. Npr. prilikom prevođenju grčkih tipika (manstirskih ustava) često je odstupao od predloška ublažavajući neke stroge disciplinske odredbe prilagođavajuči ih potrebama svojih monaških zajednica (Dimitrije Bogdanović , Sveti Sava – Sabrani spisi, 12)