Beogradski Parkovi 2 – Čuburski Park

Mnoge priče su ispričane o starom Beogradu, ali gotovo da nema nijedne koja je sačuvana u potpunosti i do kraja, od strane savremenika, ili ozbiljnih hroničara. Nijedna obimna, malo koja zapisana, a tek poneka detaljno proučena. To je posledica delovanja poslovično nemarne i siromašne Srbije, koja obično shvata vrednost nasleđa tek kada bez tog nasleđa ostane, a najčešće ni tada. Zbog svega navedenog, priče o Čuburi mogu se pronaći samo u fragmentima, bilo u malobrojnim sačuvanim dokumentima, ili u sećanjima starijih Beograđana. Tek poneki entuzijasta zagrebao je dublje od ostalih i, srećom, bar ponešto od istorije grada ostavio zapisano za retke ljubitelje starina, ili naučnike koje će to možda jednog dana zanimati.

Priča o Čuburskom parku ne može biti zanimljiva bez priče o starom Beogradu i čuburskim kafanama. Zašto? Zato što Čuburski park nema dugu tradiciju, istoriju, niti sentimentalnu vrednost, osim možda za generacije rođene posle šezdesetih. Park je stvoren dve decenije posle rata, kao pokušaj urbanizacije i bolje organizacije ovog kraja, u vreme kada je preživljavao sve vidljiviju, ubrzanu promenu iz predratne periferije u deo šireg gradskog centra. Istinska duša Čubure leži još samo u blatu ispod asfalta i pomalo lebdi u vazduhu iznad nje. Čuburski duh, kao onaj boemski, prozaičan pojam, odavno više ne postoji. Iz ugla slučajnih posetilaca i prolaznika na Vračaru, ono što bi danas trebalo da se smatra Čuburom nagurano je isključivo u tih par ari parka i njihovu bližu okolinu. Možda takvo poimanje stvari nije daleko od istine, jer park i jeste, na neki način, bio geometrijski i socijalni centar Čubure.

Po priči starih Čuburaca, Krstaša i stanovnika Neimara (tzv. „južnih Čuburaca“, prim. aut.), neposredno uz prostor na kom je današnji park, do početka 20. veka izvirao je Čuburski potok. Odnosno, baš na početku Čuburske ulice. Smatra se da je ime kraja direktno vezano za taj potok, iako postoje najmanje dve verzije priče. Teorija broj jedan kaže da ime verovatno dolazi od turske reči za „samopuneći“ kaptirani izvor – „čuburu“, odnosno šuplje bure u zemlji, koje je napravljeno da bi se iz potočića slabog pritiska moglo puniti čistom vodom. Kako smo slabi sa poznavanjem turskog, teško je reći da li je taj prevod dobar i koliko ima smisla. Svako ko je nekad imao čast da razgovara sa Turcima, shvatio je da su njima naši turcizmi veoma zbunjujući. Najčešće prvo kažu: „Koja reč? Nikad čuo.“

Svako ko je ubeđen da zna „pravu“ priču o poreklu imena reći će vam nešto drugo. Proširena teorija kaže da je to bila neka romska reč za visoko bure jer su Romi, praktično, ovde bili starosedeoci. Druga varijanta veli da je nekada pored potoka raslo mnogo ljubičastih cvetova čubre i da je zato ceo kraj nazvan Čubura, a postoje i ideje da je ime došlo od nečije kubure, pa od „suburre“ (sirotinjsko predgrađe na italijanskom jeziku), no sve su to samo očigledna nagađanja.

Kako bilo, niko ne zna zapravo odakle joj ime, ali cela oblast bila je ispresecana vodotokovima kao što je Čuburski potok. Taj izvor i, verovatno, brojni manji izvori napajali su korito glavnog, velikog potoka, koji je tekao dolinom ispod naselja Neimar i Čubura, duž današnjeg Južnog bulevara. Preko potoka u Južnom bulevaru, gledajući prema krajnjoj periferiji, naselju Dušanovac, bila su polja, livade i razbacani kućerci. Tokom dvadesetih godina prošlog veka, sa modernizacijom radničkih avlija i sokaka i brzim širenjem područja relativnog naziva, „gradski centar“, Čuburski potok je skrenut u kišne kolektore i zaboravljen. On i danas verovatno završava svoj put u najvećem kolektoru, negde u okolini Autoputa, pa zatim odlazi u Savu. Da ceo Vračar leži na mnogobrojnim izvorima mogu da posvedoče i savremeni graditelji koji, postavljajući temelje za višespratnice, redovno moraju da se bore sa podzemnim, “fantomskim”, vodenim tokovima.

Prvi korak ka urbanizaciji ruralnog prostora između Slavije i Crvenog Krsta napravio je škotski veleposednik i dobročinitelj Frensis Mekenzi. On je 1887. godine kupio zemlju između Slavije i Svetosavskog platoa, omeđenu spolja današnjim Bulevarom oslobođenja i Njegoševom. Prvi je isušio i isparcelisao periferijske livade i ševare, divlje lovište pretvorio u gradske placeve i prodavao ih zanatlijama i majstorima koji su tada u velikom broju pristizali u Beograd. Kasnije je gradu donirao i zemlju na kojoj je planirana gradnja Hrama Svetog Save. Zbog Mekenzija je oblast iznad Slavije nazivana „Englezovac“ i sve do druge polovine dvadesetog veka bila je najpoznatija kao zanatlijski i radnički kraj.

Kako je zlatno doba srpskih kafana počelo baš krajem 19. veka, uporedo sa procesom pretvaranja pogranične varoši u „ozbiljan“ grad, uz sve to se Čubura razvila u „autonomno“ naselje sopstvenog identiteta, deo urbanog mita koji i danas tiho kruži među našim sugrađanima, ali polako i sigurno se briše iz kolektivnog sećanja.

Po nekim izvorima, Beograd je prvi u Evropi dobio kafanu, još davne 1522. godine, a u narednim vekovima tzv. mehane su uveliko oblikovale njegov identitet. U prvoj kafani pila se isključivo kafa i pušio duvan, a sedelo se na podu. Okvirno, u drugoj polovini 19. veka dolazi vreme najveće slave institucije kafana. One su bile istinska “društvena mreža” tog vremena. U njima su se organizovali susreti, često su imale i funkciju pozorišta, koncertnih sala i književnih udruženja. Tu su se sklapali poslovi, ljudi međusobno povezivali i prepričavali novosti, u njima se živelo i umiralo. Kafane su bile centralni nervni sistem Beograda, sve do Drugog svetskog rata, a onda i još nešto malo posle rata. Što je važilo za ceo Beograd, to se odražavalo i na Vračar i Čuburu. Manje poznato je da je pre rata Čubura, kao kafanski reon bila gotovo jednako poznata kao i Skadarlija.

A onda dolazi novo vreme. Posle rata neugledne vračarske kućice nestaju jedna za drugom. Da bi se otvorio prostor za park, porušen je blok sirotinjskih straćara, šupa i naherenih ruina, nekada tako tipičnih za beogradsku varoš, a sa njima su porušene i dve legendarne kafane. Između ulica Orlovića Pavla, Maksima Gorkog, (tadašnje) 14. Decembra i Čuburske uništen je čitav jedan mali svet. U središnjem delu današnjeg parka, ali i prekoputa, duž Ulice Orlovića Pavla, nalazilo se romsko naselje, sa stotinama stanovnika. Po obodima parcele – trošne porodične kućice. Na njegovom severoistočnom ćošku, odnosno na uglu ulica Cara Nikolaja Drugog (bivše 14. Decembra) i Maksima Gorkog (pre rata Prestolonaslednika Petra) bila je čuvena kafana Kikevac.

Na suprotnom uglu, na početku Čuburske, ponosno se uzdizala stara kafana Čubura, koja je nekako “preživela” i do danas, makar u obliku svoje mlađe imenjakinje, u gradiću Pejtonu prekoputa. Ova današnja je uzorna kafana dobre reputacije, ali nijedna kopija ne može biti dobra kao original. Pomenimo još i par komšijskih kafana, jer bez njih ne bi bilo ni legende o Čuburi. Par desetina metara ispod parka, u Maksima Gorkog, još uvek stoji jedna od najpoznatijih – Sokolac, a nešto dalje ispod nje Stara Srbija. Sokolac je imao reputaciju „elitne“ kafane, te su tu svraćali nešto imućniji i obrazovaniji Vračarci od onih u Kikevcu i Čuburi. Dodajmo na spisak još „Trandafilović“, na ćošku Mekenzijeve i Mutapove, pa „Toplicu“, na uglu Mekenzijeve i Ivana Đaje, a na čijem je mestu sada „Orač“, koji je bliže Čuburi nego ikad. Nekada je stari Orač bio u Bulevaru oslobođenja. Imamo i srušeni „Novi Beograd“ u Mekenzijevoj, „Kalenić“ na početku Mileševske, itd…

Kažu da je taj Kikevac iz parka između dva rata imao jednog slavnog stanovnika, nekog Acu Nosonju. Za njega se pričalo da verovatno drugu kuću nikada nije ni imao, pa je spavao na stolicama kafane i redovno zabavljao goste, koji bi ga zauzvrat uvek nešto častili. Čubura je bila puna takvih priča i sudbina, a kafanske dogodovštine su bile kao ondašnji „realiti“ šou za lokalce i poznavaoce kafanskih zbivanja. Mora se priznati, daleko lepši i zabavniji nego ovi današnji. Među slavnim Čuburcima i čestim posetiocima kafana bio je i Petar Kočić, čovek koji je za vreme svog boravka u Beogradu živeo u ovom kraju, a u čiju čast danas stoji spomenik, baš u Čuburskom parku. Veliki broj starijih Čuburaca je sigurno, makar u detinjstvu, neko vreme proveo pored starijih u čuburskim kafanama, jer tada je to bio način života. Najčuveniji među najredovnijim „stanovnicima“ čuburskih lokala bio je Libero Markoni, a među znamenitim Čuburcima-Krstašima-Neimarcima su i glumci Bata Živojinović, Dragan Nikolić, Olivera Katarina, košarkaši i treneri Duda i Piva Ivković, pisac Momo Kapor, kompozitor Zoran Hristić, pevač, glumac i boem Dušan Prelević, reditelj Jovan Rica Ristić…

U skorije vreme dobili smo i jednu, za Beograd neuobičajenu, skulpturu. To je figura sitne devojke koja sedi na ljuljašci dok čita poveliku knjigu, a društvo joj prave radoznale ptičice. Devojka se zove “Beogradski čitač” i nastala je po uzoru na slične spomenike kojih ima u metropolama širom sveta. Cilj ove zamisli, koju su pokrenuli i finansirali beogradski književnici i novinari, jeste promocija znanja i kulture učenja, kao najviših civilizacijskih vrednosti koje ubrzano zaboravljamo. Da li će nas ubuduće bronzana “čitačica” nagnati da više čitamo, dok manje pušimo i bežimo iz škole – videćemo.

Park je danas sređen, uredan i omiljeno je mesto za igru dece iz kraja. Pre nekoliko godina tu je postavljen i skejt park, koševi u njemu postoje, da potpisnik teksta zna, najmanje tridesetak godina, a imamo i ograđeno igralište za pse, pa igralište sa rekvizitima za decu, česmu koja prilikom moje poslednje posete, usred leta, nije radila i pomenuti spomenik Kočiću.

Prema skromnom mišljenju jednog lokal-patriote Čuburski park je zaista na dobrom, na pravom mestu, i čini se da je neko o svemu tome dobro promislio. Kako nam promišljanje nije navika, ipak je dobrodošlo i bilo bi divno da postane pravilo, a ne izuzetak. Odatle, ako smo već morali da ubijemo jednu gradsku tradiciju, poželimo da lepi parkić bude začetak neke nove, tradicije upotrebe pameti, koja će se tek zapatiti u narednim decenijama.