(Ovaj tekst predstavlja deo predavanja gospodina Ratka Gajgera pod nazivom Beograd koji manje poznajemo. Ljubaznošću autora, imamo privilegiju da ga prvi objavimo...)
Mnoge bitke vođene su za ovaj grad, prelazio je iz ruke u ruku pa su novi vlasnici stizali i da nešto naprave dok neko drugi ne dođe da to opet poruši. Naročito burno bilo je u XVIII veku kada su se Turci i Austrijanci baš žestoko trudili da zauzmu i za sebe zadrže ovu važnu tvrđavu na granici ta dva tada velika i moćna carstva. Austrijanci su tri puta uspevali da osvoje grad pa čak da stignu štošta i da izgrade, za šta je posebno zaslužan Nikola Doksat, koji je kasnije pogubljen kao izdajnik.
Posle jednog od preuzimanja grada, Austrijanci su po mirovnom ugovoru a na zahtev tom prilikom uspešnijih Turaka, morali da poruše sve što su u međuvremenu izgradili jer nije bilo po ukusu novih-starih gospodara. Građevinski materijal su preneli u Zemun, na svoju teritoriju, da bi isto kamenje i cigle ponovo doneli kad opet osvoje grad. Tako je ta građa bar dva puta prenošena tamo-amo preko Save, što je svakako bio zahtevan posao jer mostova, osim nekih pontonskih, tada još nije bilo. Čak ni vični graditelji Rimljani nisu tu imali neki valjan most.
Mostovi se grade tek mnogo kasnije. Prvi je kod Beograda premostio Savu sada već stari železnički 1894. godine da bi preko Zemuna povezao Beograd i Istok sa Evropom. Jedan od ustupaka koji je Srbija morala da učini je da deo grada od mosta do železničke stanice prepusti pod suverenitet Austrougarske. Na tom prostoru bila je baruština lepo nazvana Bara Venecija. Za nasipanje terena kopana je zemlja sa lokacije koja se zato sada zove Prokop. Pola veka kasnije zamišljeno je da se baš tu izmesti železnička stanica a onda se još pola veka to nije dogodilo.
Kao da je uklet, ovaj most ima zlosrećnu istoriju. Rušen je četiri puta, na početku i na kraju svetskih ratova a sa tim su vezane i dve prave tragedije. Kada su 28 VII 1914 austrougarske trupe pokušale vozom da uđu u Beograd, Jovan Babunski je sa svojim komitama digao most u vazduh a ovaj se srušio na mađarski brod „Alktomanj“ , koji je takođe prevozio okupatorske vojnike i tako su i ovi završili na dnu Save. Za vreme okupacije most je osposobljen ali su ga 1XI1918 austrougarski mineri u odstupanju opet srušili. Istorija se ponovila u noći 10-11IV1941, kada je most minirala vojska Kraljevine Jugoslavije, ali ovog puta pao je na brod „Tanasko Rajić“ koji je prevozio naše vojnike u odstupanju. Za još jedno rušenje, ono 1944., pobrinuli su se saveznici i Vermaht. Istu žalosnu sudbinu imao je i Most kralja Aleksandra, na čijem mestu je sada Brankov most.
Onaj neugledni most koji su Nemci napravili 1942 i nazvali Most Evgenija Savojskog a Beograđani ga zvali Savski, tramvajski, pešački, železnički (valjda što je od železa) i kasnije jednostavno „stari“, bio je bolje sreće zahvaljujući izvesnom učitelju Zariću koji je u noći 19-20X1944presekao kablove i onesposobio nemačke mine. Posle se pričalo da ono što Nemci naprave čak ni oni nisu uspeli da poruše.
Be First to Comment