Predeo Slikan Sprejem – Grafiti u Beogradu

Umesto Uvoda (a i prvih par paragrafa)

Marsel Dišan je na pitanje šta je to umetničko delo lakonski odgovarao tautologijom da je to ono što se nalazi u galerijama i muzejima. Ova Dišanova sarkastična definicija je bila lapidarno objašnjenje njegove umetničke teorije i prakse ready made-a, a ujedno i veoma avangardna ideja u njegovo vreme, kao uostalom i njegova najpoznatija dela (Pisoar – Fontana, Točak bicikla, Dvostruka vrata).

Iako su neki od njih sebe smatrali slikarima, početna ambicija prvih savremenih crtača grafita (kažem – savremenih, jer priča o grafitima počinje još u pećinama Lasko i Altamira, razvojni luk se nastavlja preko Egipta u doba faraona, zapisa i crteža na hramovima stare Grčke, ima ih konzerviranih u pepelu Pompeje, kod Aboridžina u Australiji … ),  svakako nije dobacivala do ekskluzivnih “hramova” umetnosti. Njihovo okupiranje javnih prostora, zapravo, obezbeđivalo im je daleko brojniju i raznovrsniju publiku od uobičajene galerijske klijentele, kao i priliku za do tada nove forme komunikacije i interakcije sa publikom. Publika je bila verna i veoma brojna reklo bi se. Hteli ili ne, putnici, recimo, njujorškog metroa svakodnevno su se sretali sa najnovijim uradcima pionira grafiti crtača. Postavke ovakvih izložbi su se menjale daleko većom brzinom nego u njujorškim galerijama. I ne samo to. Putem medija -fotografije, televizije, videa , štampe – slike grafita iz gradskog podzemlja širile su se dalje po celom svetu.

Produktivnost je bila važna osobina prvih grafiti artista, kao i nepostojanost njihovih produkata (koji su bili brzo uklanjani ). Kit Hering je govorio da su mu omiljena mesta za crtanje bili blanko monohromni reklamni panoi, koji bi bili u tom stanju vrlo kratko vreme – in the meantime između sukcesivnih akcija lepljenja reklama od strane reklamnih agencija, panoi bi bili čišćeni tj. preparirani jednobojnim papirima najčešće sa belom ili crnom osnovom (sveže okrečeno – što bi rekli klinci za prazan zid) koji su pripremali osnovu za novu “turu” reklama. (Keith Haring: „Uloga umetnika traje 24 časa dnevno“ intervju sa umetnikom, Zoran Božović, MOMENT, časopis za vizuelne medije, 19, jul/septembar, Beograd, 1990.)

Ta izloženost masovnoj publici, miksovana sa Worholovim principima samoreklamerstva underground arta dovela je do ubrzanog prisvajanja nekolicine najistaknutijih grafiti umetnika od strane establišmenta (u vidu art dilera koji su odmah namirisali profit) i bukvalnog “uguravanja zidova” u umetničke galerije (Žan Mišel Baskijat, naprimer). Grafiti se već u drugoj polovini 80-tih prošlog veka prihvataju kao “prava umetnost” (u smislu da postižu komercijalni uspeh) što je za posledicu imalo nemilosrdnu eksploataciju u komercijalne svrhe (slučaj Keith Haring).

Istovremeno grafiti (istina sve ređe) o(p)staju kao deo subverzivne umetničke akcije, pretvarajući zapravo javni prostor u umetničke galerije, ali originalna ideja tih prvih, u početku ilegalnih grafiti umetnika (koja je u svojoj izvornoj suštini nosila miks modernističke provokacije i desperado-odmetničke provinijencije ) je izgleda zauvek potrošena.

U svetu kao i u Beogradu.

Nažalost.

O grafitima se odavno raspravlja u studijama likovnih kritičara, kustosi i vlasnici galerija organizuju izložbe, o njima se pišu doktorski radovi i umetničke monografije, oni se sele u umetničke galerije, gde im zapravo nije mesto jer su tu bukvalno istrgnuti iz prirodnog konteksta, mada im, zapravo, publika nikada nije nedostajala (naravno , publika koja ne plaća ulaznice).

Da je živ, Marsel Dišan bi se, moguće je, podrugljivo smeškao. Endi vorhol bi (je) bio definitivno zadovoljan takvim ishodom – i vlasnici galerija takođe. Kit Haring i Žan Mišel Bakijat su i ovako već odavno počivši.

Ali tim preuzimanjem od strane institucija se u osnovi izneverava izvorna priroda akcije koja je u osnovi grafiti akta. U svom poimanju umetnosti Dišan je napravio revolucionaran obrt, pomerajući fokus sa dela na kontekst uvodeći ready made u galerijski prostor.

Autentični grafiti umetnici (kojih je dakako sve manje) su napravili iskorak dalje i na taj način testirali granice umetnosti postavljajući neke nove putokaze. Oni umetnički koncept galerije proširuju na javni prostor (ulice, zidove, vozove, metro stanice itd.) i vršeći postmodernističko ubistvo, dekonstruišu [sic] ideje modernizma, oslobađaju delo akademsko merkantilističkog okova, čineći ga dostupnim svima i lišavajući kolekcionare i trgovce umetninama ekskluzivnog prava na privatno posedovanje umetničkog produkta, razarajući lažno konstruisani elitizam vlasnika koji je previše često podsećao na instikt lešinara (kao što je bio slučaj sa Van Gogom).

Ujedno pojam grafiti umetnost se usložnjava, raste broj estetskih kategorija i pojmova kojima se tumače, niču kritičke studije koje se trude da proniknu u njihovu suštinu. Naravno, javljaju se i jaki sponzori koji po prirodi stvari čitavu ideju komercijalizuju i guraju u mainstream, tako da je ozbiljno ugrožena osnovna ideja subverzivne provokacije koja je grafite činila tako privlačnim za veliki broj anonimnih wannabe umetnika. Grafiti u galerijama su isto što i sasušeni skeleti dinosaurusa u prirodnjačkim muzejima. Mrtve stvari istrgnute iz prirodnog konteksta, označitelji bez reference na označeno, sterilni, abortirani , preparirani vizuelni simulakrumi.

Danas su mnogi gradovi svoje grafite uvrstili u ordinarnu turističku ponudu (slučaj Melburn, Berlin, London, New York ). Neki drugi gradovi su napravili geto zone slične rezervatima, gde grafiti mogu slobodno da nastaju, u kontrolisanim uslovima, razume se.

Većina gradova vodi politiku koja ima nultu toleranciju za umetnike koji po svojoj volji “izlaze na zid” dakle van kontrole i takve istupe tretira kao vandalizam sa svim konsekvencijama za crtače koje iz toga proizilaze.

Beograd kao idealno mesto za grafite ?

Možemo se saglasiti ili ne sa utiskom mnogih posetilaca da je Beograd (Beli grad) vizuelno ustvari veoma siv (posledica zapuštenih fasada i dejstva smoga na iste) i da je to dominantan valer u uličnom pejzažu – sivilo betona i neoprane ruiniranie fasade na starim i manje starim, često arhitektonski uspešno rešenim zgradama sa kojih se ljušti i otpada malter. Retke rekonstruisane fasade koje se tu i tamo izdvajaju ubrzo dobivaju čađavu patinu (osmotrite ovaj proces na na kompleksu zgrada Vlade Srbije u Nemanjinoj ulici ).

Nepostojanje osmišljene urbanističke intervencije u tom smeru (čitaj : kolorizacije) dovodi nas, žitelje, u stanje permanentnog daltonizma prilikom boravka na gradskim ulicama i trgovima, sa svim podrazumevajućim posledicama psihološkog i ambijentalnog uticaja boje na individuu izgubljenu u sivom gradu. Inače , brojna psihološka istraživanja se odavno bave tim problemom (ovde će autor teksta sebi dati za pravo da laički napravi referencu na često potencirani nacionalni kolektivni sindrom maskirane depresije – sivilo je oko nas i u nama). Mnogi gradovi planski primenjuju naučna saznanja i intezvnim bojenjem gradskih fasada pojačavaju kolorit stimulišući na taj način percepciju žitelja i tako utiču na njihovu podsvest .

Gde su u svemu tome grafiti?

“ Narod nema leba da jede, a vi trošite pare na farbu….”

-komentar anonimne penzionerke iz bloka 45 koja je nabasala na crtače koji su upavo “izašli na zid”

Kao što je inače slučaj sa većinom pojava, u Beogradu prvi likovni grafiti nastaju kao odloženi odjeci svetskih trendova filtrirani kroz lokalni kontekst.

Prodor jeftinih sprejeva, „izlazak na zid“ kao način samoaktuelizacije, reakcija na tadašnji socio-kulturni milje kao i na globalne trendove su najvažniji okidači koji su doprineli njihovom širenju devedestih godina prošlog veka. Taj period inače odlikuje značajna društvena deregulacija ( treba imati na umu da se crtanje grafita se mahom tretira kao ilegalna aktivnost u većini svetskih metopola posebno u ekskluzivnim poslovnim delovima ili u “boljim” rezidencijalnim oblastima).

Sociološki posmatrano, u vreme ekspanzije (“zlatnog doba”) grafita postojali su idealni mikro uslovi za razvoj grafiti arta. Raspad (dekadencija) društvenog sistema 90-tih je bilo idealno vreme za subkulturne „projekte“ – piratske TV i radio stanice u uslovima marginalizacija zvanične kulture, različiti andergraund pokreti oličenog u konkretnom slučaju u pojavi crtačkih ekipa (koje su npr. novobeogradske blokove doživljavali kao svojevrstan geto). Proboj hip hop muzike i kulture takođe nije bio bez značaja za ovu pojavu.

Crtanje grafita u Beogradu, u poslednje vreme, ima ambivalentan tretman od strane različitih interesnih grupa. Zvanično, crtanje po zidovima se tretira kao vandalizam. Ipak, kod nas to predstavljaja minornu delinkvenciju koja potpada pod komunalne sankcije, što je prilično benigno u odnosu na sveprisutan „ozbiljniji kriminal“. Paralelno sa tim jedan deo stručnog mnjenja koji ima uticaja na kreiranje gradske politike je prihvatio grafite (čitaj: komercijalizovao ih) i upregao ih u obogaćivanje turističko kulturne ponude grada sa svim dobrim i lošim posledicama koje iz toga proističu.

Danas su u priču utrčali i paraprofesionalci kao i umetnici po vokaciji zatim studenti istorije umetnosti, likovne akademije, arhitekte, zaposedajući upražnjen prostor, konceptualizujući čitavu ideju, unoseći nove forme, stilove, pojavljuju se legalni zidovi, profesionalni grafiti crtači, novi klinci, strani crtači, specijalizovani sajtovi i blogovi, društvene mreže, sponzori , festivali grafita, projektno finansiranje itd itd…

BEOGRADSKA STARA ŠKOLA GRAFITA

Istorija razvoja beografskih grafita je apokrifna priča. Tek u poslednje vreme grafiti postaju predmet pojedinih akademskih istraživanja uglavnom od strane istoričara umetnosti mlađe generacije koji imaju senzibilitet prema ovoj pojavi. S obzirom na nepostojanost grafita kao forme, najreprezentativniji (od kojih su neki postali deo urbane legedne u kolektivnom sećanju zaluđenika) su odavno nestali. O njima možemo znati samo ako su fotografisani i tako sačuvani u sećanju. Ako ste zainteresovani možete relativno lako pronaći sasvim pristojne online galerije koje svedoče o vremenu kada je zapravo cela priča i počela.

Slično se može reći i za njihove autore koji su uglavnom odavno prestali da “izlaze na zid” i koji su iz raznih razloga napustili priču i otišli da se bave nekim sasvim drugim poslovima ili su nastavili da rade slične stvari u drugom obliku (npr.grafički dizajn). Neka iole ozbiljnija dokumentacija o staroj školi zapravo nikada i nije sistematizovana i vrednovana, a neki kraći tekstovi cirkulišu internetom i prava priča o beogradskim grafitima s kraja prošlog i početkom ovog veka ostaje kao usmena, mitologizovana, tradicija koja poznata malobrojnom krugu istinskih poznavalaca.

Beogradski blokovi pored keja na Savi su mitsko mesto masovnijeg nastanka prvih likovnih grafita i o tome u principu nema spora. Nastanak se vezuje za prve prodore brejkdens i hip hop kulture, za crtače koji su radili pod kodnim imenima, Fantastic Boys aka Rap City Crew, Cobes, Jens, Mise, Miša ,AFO crew, Bg ilegal (ovo je samo proizvoljno nabrajanje, spisak je inače značajno širi)

Organizovani pokret izrade beografita počinje zapravo devedesetih godina prošlog veka (iako se ova forma ulične umetnosti sreće i nešto ranije. ) Kreativni zenit grafiti dostižu uglavnom do 2003 godine kada većina crtača prestaje da se bavi njima ili nastavljaju svoj rad u egzilu. To ne znači nikako da grafita više nema. Naprotiv. Beograd je danas poprište rada mnogih crtača ali je ceo kontekst bitno izmenjen. Čitava priča se po logici stvari komercijalizovala, ušminkala, dopala pod pokroviteljstvo raznih projekata u okrilju gradske kulturne politike – Belef, PAPS (Public Art Public Space)- saradnja sa GSP-om i Beovozom, Mikser festival, na scenu stupaju i jači sponzori npr. proizvođači sprejeva (Yuhol), Guarana brend , a sa razvojem brzog interneta virtuelna sfera je dominantno izmenila početni ilegalno-subverzivni model koji je gurao stvar u početku. Malobrojni istraživači ovog fenomena, a i sami crtači, slažu se da je zlatno doba zauvek prošlo. Najbolji grafiti su nastajali od strane nekoliko pojedinaca i ekipa tokom druge polovine devedesetih.

IZ INTERVJU JEDNOG AUTENTIČNOG BEOGRADSKOG GRAFITI CRTAČA:

„… Razlika je velika. Sve do 2002. godine sprejevi i kapice za grafite jedva da su imali gde da se kupe. Koristili su se sprejevi koji nisu pravljeni za grafite, a kapice su se čuvale i čistile razređivačem da bi potrajale još koje crtanje. Radovi ekipa kao što su BG ILLEGAL, SDB, AFO bila su prava remek-dela, pa čak i u odnosu na grafite koje viđamo danas. Drugo, do te 2002. godine kompjuter i internet konekcija kod nas su bili misaone imenice. Išli smo po mestima gde se crtalo da vidimo da li je nikao neki novi grafit. Danas, ima gde da se kupe sprejevi, kapice ne moraju da se čiste, mogu da se kupe na kilo, ne mora da se luta po Beogradu i istražuje, jedan klik deli nas od slika radova domaćih i stranih crtača. Ja danas verovatno ne bih ni počinjao da crtam, jer je sve toliko dostupno pa samim tim i dosadno. Zato svaka čast klincima koji istrajavaju u ovoj priči.“

izvor http://www.redbull.com/yu/sr/stories/1331694492842/intervju-sa-sarinom-crta%C4%8Dem-grafita-i-istori%C4%8Darem

Žargonski termini (izvor: wikipedia rs):
 • End to end (E2E)- grafit od početka do kraja zida ili vagona
 • Top to botom – grafit od dna do vrha zida ili vagona
 • Toy – početnik ili crtač bez veštine
 • Biter – onaj koji krade ideje ili izgled slova
 • Whole car – grafit celom dužinom vagona
 • Outline – spoljašnja linija oko slova
 • Fill – boja slova
 • Crossing – crtanje preko postojećeg grafita (teška uvreda)

Najveća koncentracija grafita može se videti na sledećim lokacijama:

Zeleni venac, zidovi preko puta Beogradskog sajma, Jugopetrolov zid kod Ade i posebno određene lokacije na Novom Beogradu (IMT zid preko puta bloka 70, betonski zidovi keja u blokovima, zgrade sa pločicama u bloku 45), petlja kod Autokomande, zona Savamale, Kosančićev venac kao i veliki broj usamljenih grafita razbacanih po gradskim zidovima po random principu . Najčuvenije mobilne lokacije su svakako kompozicije Beo-voza.