Priču o parkovima počinjemo najmlađim od svih – Parkom Prijateljstva. I to sa izvanrednim razlogom. On je jedan od najplemenitije zamišljenih i generalno najnezavršenijih u Beogradu, te je savršen spomenik naivnosti i tužnom epilogu prohujalih vremena.
Njegov nastanak se vezuje za Beogradsku Konferenciju održanu izmedu 1. i 6. septembra 1961. godine, koja je kasnije u analima istorije postala poznata kao Prvi Samit Nesvrstanih. U neku ruku, Konferencija je bila predimenzionirani pokušaj Jugoslavije da dobije zaleđinu i jači glas u međunarodnoj politici tokom Hladnog Rata, te da zajedno sa drugim zemljama trećeg sveta postane savest čovečanstva. Sam događaj je u očima južnoslovenskih naroda malkice prenaduvan, (posebno ako imamo u vidu uzdržan stav Indije, koja je u to vreme bila do guše bila u Zapadnim kreditima), međutim to ne bi trebalo da umanji preduzetništvo koje je stajalo iza ove inicijative. Pritisak koji su velesile vršile na zemlje potencijalne učesnice je prilično čvrst dokaz da se u areni međunarodne politike ništa ne prepušta slučaju i da sudbinu sveta ipak kroji nekolicina moćnika.
Inicijativa za podizanje Parka Prijateljstva je potekla, ni manje ni više nego od Mladih Gorana Srbije. Oni su smatrali da susret te magnitude zahteva i trajno obeležje. Svi gradski oci su blagonaklono gledali na tu ideju, a posebno na glavni motiv parka – Aleju Mira. U pitanju je prostor dužine 180 metara koji formiraju stabla drveća zasađenih za vreme samita – i to ne bilo kako. Prvo drvo – hrast, zasadili su Mladi gorani kao njihov simbol. Za njima je usledilo dvadeset šest zvaničnika iz zemalja koje su svoje prisustvo konferenciji i posvećenost svetskom miru simbolično obeležili sađenjem platana.
Ova tradicija je nastavljena i kasnije tako da su se među ljudima koji su sadili drveće u parku prijateljstva našli Kraljica Elizabeta II, Džerald Ford, Leonid Ilič Brežnjev, Margaret Tačer, Fransoa Miteran, Robert Mugabe, Kim Li Sung, Džimi Karter, Indira Gandi, German Titov, Areza Pahlavi, Hafez el Asad, Kralj Olaf V, Nikolaj Čaušesku, Kralj Karl XVI Gustav, Veliki Vojvoda od Luksemburga, danska Kraljica Margaret II i princ Henrik I pa čak i članovi benda Rolling Stones. Posebno kul gest je bilo sađenje sibirskog bresta od strane bivšeg premijera Hrvastske Ive Josipovića 2010. Istina, mnoga od originalnih stabala nisu preživela klimatske promene pa su tako Hosni Mubarak, Elizabeta II, Princ Akihito, Huan Karlos I i Muamer el Gadafi ostali bez svojih stabala.
O tri obeliska
Prvo idejno rešenje Parka izradio je inženjer Urbanističkog zavoda Beograda Vladeta Ðordević. Međutim, kao i mnoge druge centralno planirane stvari, nije sprovedeno u delo, pa 1965. vlasti raspisuju opštejugoslovenski konkurs na kome je prvu nagradu odneo rad Milana Pališaškog i po čijem se nacrtu zvanično i dan danas vodi. Koliko su stvari bile pod konac, dosledne i organizovane u samoupravnom socijalizmu, govori podatak da do dana današnjeg ni to idejno rešenje nije do kraja realizovano (9.5 hektara od prvobitno predviđenih 12,5).
Pripreme za događaj su ostavile dublji arhitektonski trag i na drugim mestima u Beogradu. Originalni koncept je podrazumevao postavljanje tačno 3 obeliska. Prvi, privremenog karaktera, je podignut na Trgu Nikole Pašića (tada Trgu marksa i Engelsa) na jednakoj udaljenosti od Doma Sindikata i Narodne skupštine, gde su se održavale plenarne sednice. Drugi je podignut na zelenoj površini uz Brankov most, na putu kojim su delegacije prolazile od radnih sala u Narodnoj skupštini ka svečanim u Palati SIV-a. On je takođe zamišljen kao privremeno rešenje (što se, ruku na srce, i vidi), ali je zadržan i obnovljen za deveti samit 1989.
Po našem skromnom mišljenu njegova najuspelija restauracija je bila 2010. U cilju podizanja svesti građanstva o opasnostima polno prenosivih bolesti, Omaldina JAZASa je na spomenik je navukla džinovski prezervativ. Nažalost, to je izazvalo ozbiljan gnev starijih građana, pa su gradske vlasti reagovale i nakon tri dana ga uklonile. Poslednji obelisk je bio planiran u samom Parku prijateljstva kao obeležje treće glavne tačke konferencije – Palate SIVa (danas Palate Srbija) .
Taj treći obelisk predstavlja neverovatno simboličan epilog priče. Za vreme konferencije nije podignut, a kasnijie rešenje arhitekte Milana Pališaškog je na njegovom mestu zapravo predviđalo kuglu u tročlanom elementu na uzdignutoj platformi. Igrom slučaja ni ono nije realizovano. Usledio je krvavi raspad Jugoslavije, i njen odlazak uz prasak zapečaćen 1999. godine bombardovanjem Savezne Republike Jugoslavije koja je “nasledila” SFRJ.
Na prvu godišnjicu završetka bombardovanja, tadašnja prva “dama” Srbije (i uzgred, težak sociopata) se odlučuje da podigne spomenik na mestu koje je bilo predviđeno za treći obelisk. Međutim umesto emisarima iz zemalja trećeg sveta posvećenih miru, ovaj je bio posvećen postradalim građanima tadašnje SR Jugugoslavije u sedamdesetosmodnevnom ratu koji je Srbija vodila većim delom razvijenog sveta. Dobio je ime “Večna Vatra”.
U startu je bilo zamišljeno da spomenik bude veličine 78 metara, tako da simbolizuje 78 dana rata. Naravno, spomenik te veličine bi bio tek nešto manji od obližnjeg poslovnog centra Ušće (nekadašnje zgrade CK), ali to i dalje nije sprečilo dežurne prepisivače po internetu da plasiraju ovu informaciju kao istinitu. Večna Vatra je na postamentu širine šest metara, povrh koga se nalazi obelisk od 23m, na čijem vrhu je kupola u obliku baklje. Iz te baklje visoke 5m sukao je “večni plamen”(visok dodatna 3 metra) u slavu svih palih žrtava i slobode.
Oko spomenika se nalazilo osam reflektora ugrađenih u plato ispred njega, a u uglovima postamenta četiri laserska topa koji su snopove svetlosti bacali 20km u visinu. Prilikom aktiviranja morala da bude obaveštena i kontrola letenja. U podnožju su metalnim slovima bili ispisani stihovi velikog pesnika Branka Miljkovića i podugačak tekst koji je napisala Mira Marković. Spomenik je podignut neverovatnom brzinom a kompletno državno i vojno rukovođstvo zemlje je prisustvovalo njegovom otvaranju.
Ironično, Večna Vatra je gorela svega nekoliko meseci. Odmah nakon promene vlasti 5 oktobra, nestali su i skupoceni laserski topovi (kružile su glasine da su nastavili da žive u jednoj diskoteci u Budvi, ali u suštini se niko nije ni potrudio da ih potraži). Za njima je otišao i večni plamen. Plina je nestalo iz rezervoara a stradale su i instalacije. Ekipe skejtera, repera a bogami i narkomana su izgled ovog dela parka prilagodili svojoj estetici. Reflektori su bili porazbijani, postolje oštetećeno i iscrtano grafitima, a neko je uklonio slovo “a” iz reči “vatra” i umesto njega upisao slovo “u”. Zbog toga je spomenik dobio novi naziv – Večna vutra. Jedno po jedno, nestajala su i slova iz Mirinog teksta.
I onda, najednom, kao da je konačno došlo do neke vrste duboko potrebne katarze, spomenik se zabeleo i posle toga ga više niko nije šarao. Ostali su da stoje samo stihovi velikog Miljkovića, posvećeni njegovoj domovini i njegovoj Jugoslaviji. Mada cenimo da to nije bila originalna zamisao autora, ta vatra na vrhu, zapravo neodoljivo podseća na vatru baklji koje su zajedno gorele na grbu prave Jugoslavije (dakle SFRJ, a ne one nakaradne tvorevine u kojoj su autori teksta proveli svoje formativne godine).
Danas, Park prijateljstva je pomalo zaboravljen, a obelisk stoji svečano kao tiha silueta i podsetnik, da nije važno ko je podigao spomenik nego kome je posvećen. Neposredno pred završetak ovog članka, gradske vlasti su izgleda raspisale konkurs za njegovo konačno uređenje. Nadamo se da će biti više istrajnosti da se i završi…
Be First to Comment